РЕЗОН Српска декларација о правима и слободама човека и грађанина

Наше елитне узвишености сматрају да резултати последњих избора нису испунили наша очекивања. Чак 60 одсто грађана гласало је за нама неприхватљивог председничког кандидата, кога смо у кампањи већ били прогласили одлазећим, а такође су и његовој листи омогућили да освоји чак 120 мандата. Тиме су показали невероватну количину недопустиве неразумности. Зато сматрамо неопходним да обнародујемо Српску декларацију о слободама и правима човека и грађанина.

Ми очигледним сматрамо ове истине: људи се не рађају једнаки и равноправни, и нису сви људи благословени истим правима, ни у погледу слободе, нити у погледу тежње за срећом и личним благостањем. Друштвене разлике су прихватљиве и врло пожељне. Елите имају већа права у односу на друге људе, које ми припадници елита систематски називамо обичним грађанима, да бисмо истакли и озваничили разлику.

Апсолутно смо уверени у истинитост уверења да смо ми, који долазимо из породица које од 1945. наследно руководе и управљају и баве се утицајним занимањима, необични, дакле предодређени, и да нам припадају већа права у односу на те обичне људе. Из чега проистиче да наши вредносни судови имају већу тежину од вредносних судова и одлука осталих учесника у јавном и политичком животу; да наш глас вреди више од гласа других људи, и свако супротно мишљење које се залаже за бољи живот свих грађана, за њихове веће плате и пензије, за боље путеве и болнице, сматраћемо препреком за остварење наших циљева и наше личне среће, и најобичнијом пропагандном владајуће странке.

Полазећи од елементарне чињенице да је дужност, до беспрекорности узвишене елите, да одређује и дефинише пожељне и прихватљиве норме понашања целокупног друштва; узимајући у обзир, као неоспориву потребу грађана да следе елите и понашају се по угледу на њих, ми припадници најеелитнијег од свих елитних слојева друштва, настањени у центрима Београда и Новог Сада, сматрамо да је наша дужност да у актуелном тренутку развоја српског друштва дамо своје виђење политичког и друштвеног дијалога и понашања у Србији 21. века.

Будући да слобода и једнакост нису исто, сматрамо да су људска и политичка права и слободе допуштени у мери у којој одговарају нашим циљевима. Такође, уверени смо да је слобода појединца прихватљива у мери у којој не ремети наше планове да се домогнемо власти. Наша декларација има јасан и чистом демократијом инспирисан циљ - да неуким грађанима објасни шта слобода јесте, а шта није. Шта је прихватљив политички став, а шта не.

Свако је слободан да мисли, говори и пише само оно што ми оценимо као пристојно и довољно прихватљиво. Људе ћемо ценити не према њиховим вредностима, него према томе јесу ли уз нас. Свако ко јесте биће проглашен за интелектуалну громаду, а свако ко мисли другачије, и ко подржава наше политичке противнике биће именован као неотесана простачина.

Уметницима, научницима, интелектуалцима, спортистима и другим јавним личностима није допуштено да подржавају владајућу политичку странку! Сходно томе, сваки грађанин који има одређену популарност или значај у јавности, сме да подржава само наша мишљења и идеје. Уколико прекрши овај императив елитног понашања, и дрзне се да поступи у складу са својим уверењима и разумом, ми ћемо сматрати да је против нас и биће проказан као највећа ништарија! Наши медији ће о њему извештавати као о проданој души. Биће осуђен као улизица. Човек без морала. Ништарија која се дрзнула да мисли супротно ставовима које смо утврдили и прописали као допуштене и пожељне.

Свака похвала неког потеза власти сматраће се недопустивим грехом! Неопростивим преступом. И пороком најниже категорије.

Ко год одбије да јавно подржава наше идеје сматраће се проданом душом и Вучићевом удворицом. А уколико се дрзне да јавно устврди да наш елитни конгломерат нема програм, и да идеје које прокламујемо немају никакву корист по грађане, сматраће се јеретиком. Такав појединац биће подвргнут јавном вређању, ниподаштавању, клеветању, понижавању и шиканирању. Све наведено ће престати кад промени мишљење и више пута јавно понови да су наше идеје најбоље и да у Србији влада безакоње, невиђена цензура. Да избори нису слободни, осим ако резултати одговарају нама и нашој тренутној снази и могућностима.

У случају да пристане да присуствује нашим конвенцијама и митинзима и говори на њима; ако потпише прогласе против власти; ако пристане да у медијима иступа као наш агент утицаја опростићемо му његову ружну прошлост и уверења. Сматраћемо их заблудама, које су биле производ стицаја несрећних околоности. Медији, који су нам наклоњени промениће тон и начин извештавања о њему, и уместо да га блате, хвалиће његов изглед, пројекте, остварења и промовисаће га у бескопромисног борца за демократију.

Није допуштен никакав облик прихватања других идеја. Дозвољен је само говор против власти. Тај говор против власти мора да престане чим наступи, ако наступи, тренутак, кад ми постанемо власт.

Принуду над свешћу, савешћу, разумом и осећањима људи који мисле другачије, у циљу да почну мислити као ми, сматраћемо пожељном активношћу, и врхунским демократским достигнућем. То конкретно значи да ћемо сваког Микија Манојловића, без обзира што представља неспорну величину и легенду српског и европског глумишта; што самостално зарађује на филмском тржишту; што је уважен и поштован у европским и светским оквирима, без иједног доказа оптужити да је користољубива ништарија и систематски га клеветати и вређати у циљу приморавања да се одрекне свог мишљења. Да преуми. Да одустане од себе. Тада ћемо га поново примити међу нас узвишене, прогласити га херојем демократске борбе, и нећемо прихватити дефиницију филозофа да принудити човека на нешто значи одузети му слободу.

Створићемо атмосферу и контекст да је спречавање слободних људи да слободно мисле, и њихово приморавање да буду робови наших вредносних судова врхунски допринос слободама и правима човека и појединца.

Јавно ћемо прокламовати борбу за људска и радничка права, а истински ћемо се залагати за сиромаштво, јер сиромашан човек, није слободан, пошто када нема новца не може да мисли и поступа у складу са својим жељама (зато је у наше време гашење фабрика био главни политички програм).

Односе у друштву треба уредити тако да је само нама допуштено да о другима јавно говоримо да су недостојни, крезуби и неразумни.

Лаж је прихватљивија од истине, као и одбојност према чињеницама.

Свако ко верује својим очима биће јавно проглашен ботом и неписменим сендвичаром. Сваки Србин који сматра да му припада иста слобода као нама сматраће се неурачунљивим неписмењаком, који жели нешто што му не припада.

Свако ко на државном конкурсу добије новац за реализацију неког културног пројекта, а не припада нашем елитном кругу, биће означен као криминалац. 

Као неспорну треба прихватити чињеницу да само нама припада право да се дичимо посебношћу и раскоши свог материјалног преимућства. Презиремо сваку помисао и настојање других грађана да могу да се изједначе са нама и вреде колико и ми. Свака жеља која се не поклапа с нашим жељама сматраће се простаклуком и бесмислицом. За неморал и поквареност оптуживаћемо све који гласају за власт.

Отворено ћемо се залагати за поделу грађана на нас узвишене и на просте, обичне људе у чију моћ расуђивања ћемо отворено сумњати, нападати је и проглашавати за недовољну и невалидну. Наставићемо с продубљивањем доктрине да тај обичан човек не зна шта је добро и корисно. И да увек греши у својим изборима. Подстицаћемо мржњу према гласачима који подржавају власт како бисмо код њих изазвали осећај срама и приморали их да одустану од својих уверења и гласају за нас, јер је то једини начин да престанемо да их понижавамо.

Ма како изгледало неправедно то што сматрамо исправним да презиремо и омаловажавамо људе који другачије мисле и доживљавају политику, без било каквог, чак и најмањег мешања и уплитања у наше ствари и намере, додатно ћемо унапредити нашу визију добра и зла, тако што ћемо их потцењивати и обезвређивати још више.

Кад нам се резултати избора допадну, јер смо на њима освојили више него што смо се надали, из све снаге ћемо се противити новим изборима, тврдећи да је то поништавање воље грађана. У случајевима када изборни резултати буду гори од наших очекивања оспораваћемо њихову исправност.

Своју борбу за личне привилегије представљаћемо као одсудну битку за бољи живот грађана. Добронамерност, пристојно опхођење, разговор о чињеницама, сматраћемо непотребним. Тврдићемо да путева нема, да су болнице лажне, да су плате мање, иако су више него дупло веће. Објашњаваћемо да је нормално гласати из Солуна и Бодрума. Да је узвишено затворити све музеје. Да гашење комплетне индустрије и слање 800.000 радника на биро за запошљавање представља прогрес и врхунац политичке мудрости, пад производње, извоза и БДП-а развојну шансу, а уништавање војске и одбране земље чист патриотизам.

Ове истине и ставове сматрамо коначним и неоспоривим!

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу)