Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

REZON Razotkrivanje političkih opsenara

16.07.2023. 09:04 09:05
Piše:
Foto: Privatna arhiva

Hic Rhodus, hic salta! Ovde je Rodos. Tu skoči!

Ezopov hvalisavac razotkriven je u Skupštini Srbije. Zapravo, cela četa. Maratonska sednica parlamenta, koja je sazvana na zahtev opozicije, i koja je trajala punih 55 dana, od 18. maja do 11. jula, obelodanila je sve razmere političke nezrelosti i nekompetencije srpskih opozicionih partija. Njihovih lidera i poslanika.

Najzad je svako u Srbiji imao priliku da se uveri kakvi su opozicioni dometi i mogućnosti. Šta stvarno znaju, šta stvarno nude i šta stvarno mogu. Da tu nema iskrenog delovanja, niti sposobnosti. Da je njihova politika čista opsena. Da je izuzetnost kojom se hvale najobičnija iluzija. Mistifikovana varka koju je samo vreme moglo da razobliči.

Permanentnost spada među najvažnije atribute politike. I propagande. Uspeh je moguć samo ako se radi kontinuirano, i ako se javnost permanentno izvšetava o rezultatima tog rada. Istovremeno, permanentnost je smrtni neprijatelj neuspeha, tako svojstvenog opsenarima. Opsenar je uspešan samo kad ne radi. Kad se ne eksponira. Dok se ne razotkrije. Dok laska i obećava, a ništa ne mora da dokazuje. Dok je sakriven iza svoje sporadične lakorečivosti i površnosti. Ali kad bude isteran na čistac. Kad se ogoli. Kad bude prinuđen na permanento prisustvo, na neprestano iskazivanje kveliteta, mogućnosti i potencijala, njegove podvale lako bivaju razotkrivene.

Sve dok su bili izvan skupštine, dok su se služili povremenim diverzijama, obmana opozicine politike mogla je biti privlačna jednom, manjem broju ljudi. Ulaskom u parlament počeli su da se razotkrivaju. Da skidaju maske. Odmah su, od prve sednice, počeli da tope taj minimalni politički kapital koji su imali pred izbore. Njihov rejting je iz dana u dan, iz sednice u sednicu, postajao sve slabiji.

Nakon vanredne sednice koja je trajala 55 dana, od 18. maja do 10. jula, od elitne uzvišenosti, s koje su najavljivali političku i retoričku nadmoć nad SNS-om, ostala je samo ogoljena ljuštura. Pocepani bilbord lažne izuzetnosti. Postalo je očigledno da nemaju politički kapacitet koji u svakodnevnoj debati može da ponudi bilo šta racionalno i korisno, već se sve svodi na iste spinove i iste obmane. Tokom 55 dana javnost je ponovo slušala o izmišljenim, i mnogo puta činjenično demantovanim aferama, Jovanjici, Krušiku, padu helikoptera, o dva minuta sa naplatne rampe u Doljevcu, svađama pevačica u rijaliti programima, ali ni reč o još jačem i bržem razvoju Srbije.

Oni stalo govore šta nešto nije, a nikada šta nešto treba da bude. Nisu rekli, mi bi napravili više pruga. Mi bi izgradili više puteva. Umesto 250 otvorili bismo 500 fabrika. Umesto 450.000, zaposlili bismo milion ljudi. I svi bi platu od 1.000 evra, dobili odmah, a ne 2025. Čak i da je to moguće, da je Srbija 2012. bila Švajcarska, da je nasleđen pun buyet, a ne potpuno prazna državna kasa s ogromnim dugovima, i da Vučić tokom prethodnih 11 godina nije morao državu da spasava od bankrotstva, oni ne bi mogli da ponude ništa od toga. Dva su razloga. I oba predstavljaju neporecivu istinu. Kao prvo, građani se sa strahom sećaju njihovog političkog umeća. Znaju da tokom 12 godina svoje vladavine nisu otvorili gotovo nijednu fabriku, ali su uspeli da zatvore gotovo sve. Da nisu otvorili nijedno novo radno mesto, ali da su na ulicu isterali 450.000 ljudi. Znaju da je javni dug iznosio 78 odsto BDP-a. Da nije bilo novca za penzije, a da je prosečna plata na nivou Srbije iznosila 320 evra. Da su celu državu, pravosuđe i medije bili podredili sebi. Da je njihova metodologija vladanja bila zasnovana na obmani. I drugo, građani pamte da se tokom tih 12 godina, od 2000. do 2012, od pripadnika vladajućih stranaka stvorila kasta novih bogataša, koji su se obogatili na muci i patnji naroda.

Ma koliko se istraživači javnog mnjenja i analitičari upinjali da relativizuju suverenitet naroda tvrdnjama da njegove odluke nisu inspirisane razumom, nego emocijama, politika se ne svodi na lične impresije. Građani ne prave razliku između ljudi, već između njihovih dela. Njihov averzivni stav prema nekoj politici nije iracionalni hir, već je posledica stalno podsticanih očekivanja koja prerastu u stalno neispunjena obećanja.

Kad po strani ostavimo političku filozofiju, dva su ishoda najduže sednice u istoriji srpskog parlamentarizma Vlast je sačuvala i ojačala svoj rejting, a opozicija je izgubila i ono malo kredibiliteta koji je imala. Upali su u soptvenu zamku.

Nakon zaumnih i strašnih zločina u „Ribnikaru„, Malom Orašju i Duboni, verovali su da su pred sobom imaju zgodnu priliku. Međutim, podvaljujući SNS-u podvalili su sami sebi. Izgubili su iz vidokruga da narod neće gledati i videti ono što bi njima odgovaralo. Ko je imao vremena, i gledao prenos sednice bio je sposoban da izvede samostalan zaključak, da Vučićeva politika nema alternativu. SNS je pokazao da se ne boji rasprava. Da nema šta da krije. Da ima rezultate. Opozicija je pokazala da nema viziju, da građani ne žele da ih vide na protestima. I tako su se njihove puste nade o slavi i političkom prevratu raspršile kao mehur od sapunice. Razotkrivena je nesloga. Sukob sujeta. Nepodnošenje na ličnom planu. Manjak kredibilnih političkih ideja. I žudnja za vlašću kao jedino što ih povezuje. Tako su postali žrtve sopstvene fatamorgane koju su pokušavali da serviraju građanima.

Otkriven je i jedan interesantan, u svetskim razmerama nepoznat paradoks. Srpska opozicija se jedina na svetu protivi izborima. U svim drugim zemljama opozicija ih podstiče i raduje im se. Jedino kod nas od njih beže kao đavo od krsta. I treba ih razumeti. Sad kad su građani saznali sve o njima, kad su pokazali sve što znaju, nisu više u prilici da tvrde kako bi oni sve mogli bolje, samo kad bi bili u prilici, kao onaj književni junak koji se vajka kako bi on bio fantastičan pisac, samo kad bi imao zlatnu pisaću mašinu. Rodos je bio tu, u Skupštini Srbije. Ali, nisu uspeli da skoče. U politici, kao i u životu, privlačno je samo ono što je mistično, što nije potpuno poznato. Većini građana je sada sve jasno. Nema nikakve sumnje koji su potencijali bivše vlasti - nema ih!

I, da ne bi bilo neke zabune, to nije ništa neočekivano. Nije nikakvo iznenađenje. Ni ova sednica, kao ni bilo koja druga, ne predstavlja prokockanu priliku. Opozicija nije imala nikakvu šansu koju je propustila. Sebična politička korist nije samo poslovična jama, već stvarna provalija, u koju se upadne pre ili kasnije.

Prvo, da bi se ostvarilo političko preimućstvo treba imati političku viziju i permanetno i posvećeno raditi na njenom ostvarenju. Politika ne može da se svede na dosetku. Na ćaskanje u kafiću i povremeno sedenje u skupštinskim klupama. Drugo, Skupština Srbije nije TV studio u kom se razmenjuju mišljenja s blagonaklonim novinarima. Skupština je mesto gde sede politički oponenti, koji brane jasnu političku viziju i očigledne rezultate. I zato je zahtev da se ne vodi objedinjena, već pojedinačna rasprava predstavljao jednu vrstu političkog harakirija opozicije. Da su znali, nikad je ne bi tražili.

Sad ih hvata paničan strah od jeseni. Znaju da će im tada biti još teže. U međuvremenu će Vlada dodatno unaprediti svoje rezultate, a SNS će nastaviti da jača svoje redove. Ali, ono što im predstavlja najveći problem jeste to što će Vučić na jesen oformiti svoj politički pokret, koji će, nema nikakve sumnje, predstavljati najrespektabilniju političku snagu, jer umesto podela na kojima insistira opozicija, nudi ujedinjenje. Umesto prve, druge, treće, pete Srbije, ponudiće viziju jedne Srbije. Ujedinjena Srbija predstavlja njihov iskonski strah. S druge strane ujedinjena Srbija predstavlja priliku za sve njene građane. Za bolju budućnost njihove dece.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik)

Piše:
Pošaljite komentar