РЕЗОН Разоткривање политичких опсенара

Езопов хвалисавац разоткривен је у Скупштини Србије. Заправо, цела чета. Маратонска седница парламента, која је сазвана на захтев опозиције, и која је трајала пуних 55 дана, од 18. маја до 11. јула, обелоданила је све размере политичке незрелости и некомпетенције српских опозиционих партија. Њихових лидера и посланика.

Најзад је свако у Србији имао прилику да се увери какви су опозициони домети и могућности. Шта стварно знају, шта стварно нуде и шта стварно могу. Да ту нема искреног деловања, нити способности. Да је њихова политика чиста опсена. Да је изузетност којом се хвале најобичнија илузија. Мистификована варка коју је само време могло да разобличи.

Перманентност спада међу најважније атрибуте политике. И пропаганде. Успех је могућ само ако се ради континуирано, и ако се јавност перманентно извшетава о резултатима тог рада. Истовремено, перманентност је смртни непријатељ неуспеха, тако својственог опсенарима. Опсенар је успешан само кад не ради. Кад се не експонира. Док се не разоткрије. Док ласка и обећава, а ништа не мора да доказује. Док је сакривен иза своје спорадичне лакоречивости и површности. Али кад буде истеран на чистац. Кад се оголи. Кад буде принуђен на перманенто присуство, на непрестано исказивање квелитета, могућности и потенцијала, његове подвале лако бивају разоткривене.

Све док су били изван скупштине, док су се служили повременим диверзијама, обмана опозицине политике могла је бити привлачна једном, мањем броју људи. Уласком у парламент почели су да се разоткривају. Да скидају маске. Одмах су, од прве седнице, почели да топе тај минимални политички капитал који су имали пред изборе. Њихов рејтинг је из дана у дан, из седнице у седницу, постајао све слабији.

Након ванредне седнице која је трајала 55 дана, од 18. маја до 10. јула, од елитне узвишености, с које су најављивали политичку и реторичку надмоћ над СНС-ом, остала је само огољена љуштура. Поцепани билборд лажне изузетности. Постало је очигледно да немају политички капацитет који у свакодневној дебати може да понуди било шта рационално и корисно, већ се све своди на исте спинове и исте обмане. Током 55 дана јавност је поново слушала о измишљеним, и много пута чињенично демантованим аферама, Јовањици, Крушику, паду хеликоптера, о два минута са наплатне рампе у Дољевцу, свађама певачица у ријалити програмима, али ни реч о још јачем и бржем развоју Србије.

Они стало говоре шта нешто није, а никада шта нешто треба да буде. Нису рекли, ми би направили више пруга. Ми би изградили више путева. Уместо 250 отворили бисмо 500 фабрика. Уместо 450.000, запослили бисмо милион људи. И сви би плату од 1.000 евра, добили одмах, а не 2025. Чак и да је то могуће, да је Србија 2012. била Швајцарска, да је наслеђен пун buyеt, а не потпуно празна државна каса с огромним дуговима, и да Вучић током prеthodnih 11 година није морао државу да спасава од банкротства, они не би могли да понуде ништа од тога. Два су разлога. И оба представљају непорециву истину. Као прво, грађани се са страхом сећају њиховог политичког умећа. Знају да током 12 година своје владавине нису отворили готово ниједну фабрику, али су успели да затворе готово све. Да нису отворили ниједно ново радно место, али да су на улицу истерали 450.000 људи. Знају да је јавни дуг износио 78 одсто БДП-а. Да није било новца за пензије, а да је просечна плата на нивоу Србије износила 320 евра. Да су целу државу, правосуђе и медије били подредили себи. Да је њихова методологија владања била заснована на обмани. И друго, грађани памте да се током тих 12 година, од 2000. до 2012, од припадника владајућих странака створила каста нових богаташа, који су се обогатили на муци и патњи народа.

Ма колико се истраживачи јавног мњења и аналитичари упињали да релативизују суверенитет народа тврдњама да његове одлуке нису инспирисане разумом, него емоцијама, политика се не своди на личне импресије. Грађани не праве разлику између људи, већ између њихових дела. Њихов аверзивни став према некој политици није ирационални хир, већ је последица стално подстицаних очекивања која прерасту у стално неиспуњена обећања.

Кад по страни оставимо политичку филозофију, два су исхода најдуже седнице у историји српског парламентаризма Власт је сачувала и ојачала свој рејтинг, а опозиција је изгубила и оно мало кредибилитета који је имала. Упали су у соптвену замку.

Након заумних и страшних злочина у „Рибникару„, Малом Орашју и Дубони, веровали су да су пред собом имају згодну прилику. Међутим, подваљујући СНС-у подвалили су сами себи. Изгубили су из видокруга да народ неће гледати и видети оно што би њима одговарало. Ко је имао времена, и гледао пренос седнице био је способан да изведе самосталан закључак, да Вучићева политика нема алтернативу. СНС је показао да се не боји расправа. Да нема шта да крије. Да има резултате. Опозиција је показала да нема визију, да грађани не желе да их виде на протестима. И тако су се њихове пусте наде о слави и политичком преврату распршиле као мехур од сапунице. Разоткривена је неслога. Сукоб сујета. Неподношење на личном плану. Мањак кредибилних политичких идеја. И жудња за влашћу као једино што их повезује. Тако су постали жртве сопствене фатаморгане коју су покушавали да сервирају грађанима.

Откривен је и један интересантан, у светским размерама непознат парадокс. Српска опозиција се једина на свету противи изборима. У свим другим земљама опозиција их подстиче и радује им се. Једино код нас од њих беже као ђаво од крста. И треба их разумети. Сад кад су грађани сазнали све о њима, кад су показали све што знају, нису више у прилици да тврде како би они све могли боље, само кад би били у прилици, као онај књижевни јунак који се вајка како би он био фантастичан писац, само кад би имао златну писаћу машину. Родос је био ту, у Скупштини Србије. Али, нису успели да скоче. У политици, као и у животу, привлачно је само оно што је мистично, што није потпуно познато. Већини грађана је сада све јасно. Нема никакве сумње који су потенцијали бивше власти - нема их!

И, да не би било неке забуне, то није ништа неочекивано. Није никакво изненађење. Ни ова седница, као ни било која друга, не представља прокоцкану прилику. Опозиција није имала никакву шансу коју је пропустила. Себична политичка корист није само пословична јама, већ стварна провалија, у коју се упадне пре или касније.

Прво, да би се остварило политичко преимућство треба имати политичку визију и перманетно и посвећено радити на њеном остварењу. Политика не може да се сведе на досетку. На ћаскање у кафићу и повремено седење у скупштинским клупама. Друго, Скупштина Србије није ТВ студио у ком се размењују мишљења с благонаклоним новинарима. Скупштина је место где седе политички опоненти, који бране јасну политичку визију и очигледне резултате. И зато је захтев да се не води обједињена, већ појединачна расправа представљао једну врсту политичког харакирија опозиције. Да су знали, никад је не би тражили.

Сад их хвата паничан страх од јесени. Знају да ће им тада бити још теже. У међувремену ће Влада додатно унапредити своје резултате, а СНС ће наставити да јача своје редове. Али, оно што им представља највећи проблем јесте то што ће Вучић на јесен оформити свој политички покрет, који ће, нема никакве сумње, представљати најреспектабилнију политичку снагу, јер уместо подела на којима инсистира опозиција, нуди уједињење. Уместо прве, друге, треће, пете Србије, понудиће визију једне Србије. Уједињена Србија представља њихов исконски страх. С друге стране уједињена Србија представља прилику за све њене грађане. За бољу будућност њихове деце.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик)