Rezon: Nesporazum s razumom

Uzalud Amerika smatra da su Vučić i Srbija faktor stabilnosti na Balkanu, srpska opozicija misli da je to Aljbin Kurti. Pozitivne pomake u vezi s Kosovom danima su u svojim medijima interpretirali u negativnom kontekstu. Istovremeno su objavljivali svoja frizirana i fingirana istraživanja da su jači od Vučića. Širili su fantazmagorije, na kojima bi im pozavideo Žil Vern da su oni, dok su bili vlast, izgradili više puteva od Vučića, iako svaki Srbin zna da su nam do 2012. godine, putevi ličili na đavolja trkališta.

Spin opozicije i njihovih medija da je DOS za pet godina izgradio više puteva je čista obmana. Obmanama su se služili i dok su bili na vlasti. Koristeći zavodljivo blještavilo medija kao štit stvarali su privid da nešto rade. Ali je taj marketing bio jedino čime su se bavili. Napadali su Vučićevog sina zbog odlaska u Republiku Srpsku. I tako je sve što je u poslednjih mesec dana opozicija uradila bilo direktno u korist Vučića. Nije to bila njihova namera, već posledica loše političke percepcije. - Razumevanje nikad nije subjektivno ponašanje prema nekom datom predmetu, već spada u istoriju delovanja, a to znači u bitak onoga što se razumeva - smatra Gadamer. A Lajbnic tvrdi da „onom koji nema najbolju nameru nedostaje ili snaga, ili znanje ili dobrota.” I Gadamer i Lajbnic u svojoj filozofskoj kratkovidosti su se usudili da misle drugačije od srpske opozicije. Njihov nesporazum s razumom je zapravo sukob sa Srbijom. Ali, to nije slučajan nesporazum.

To je razmirica izrasla na unapred i s ciljem pogrešno formulisanim pretpostavkama. To je namerna protivurečnost, svesna konfrontacija, koju opozicija podgreva do nivoa nepodnošljive netrpeljivosti. Njihovo insistiranje na svemu što je suprotno interesima građana nije lingvistička, a još manje estetska opsesija. To je političko opredeljenje. Ma koliko se mediji nenaklonjeni Vučiću trudili da stvari interpretiraju drugačije, očigledno je da je Srbija u pogledu Kosova izašla kao pobednik. I u očima SAD postala partner na kog se ozbiljno računa. Izraelski poslanik Toporovski i Džeruzalem post su u pravu. Ranjavanje srpskih dečaka bilo je put u sukob. To je bila klopka koju je Vučić uspeo da izbegne i da istovremeno popravi poziciju Srbije po pitanju Kosova. Prozreo je namere velikih sila, i igre obaveštajnih službi. Činjenica je da iza Kurtija stoje bar tri svetske supersile, ali iza Vučića stoji srpski narod. Nekom, ko neprestano svoju glavu okreće ka Istoku, ili ka Zapadu može biti malo. Vučiću je to dovoljno. Politička snaga jednog lidera zasniva se na poverenju i podršci građana.

Ta podrška je izvor poštovanja koje dobija u diplomatskoj zajednici. Niko te ne može učiniti popularnim, niti cenjenim, ako te narod neće. Zapad, Kurti i srpska opozicija su se preigrali. Da parafraziram Ognjena Pricu, komplikovanu pojavu Vučićevu nije lako shvatiti. Niti se njegova popularnost može srušti izmišljenim istraživanjima javnog mnjenja koja govore o nekoherentnosti SNS-a i velikim šansama opozicije. Zato se i radi na više frontova. Kampanja se zasniva na pet stubova. Navodnoj pogubnosti njegove ekonomske politike. Pogubnom delovanju na demokratiju tobožnjim autokratskim vođenjem politike. Pogrešnoj spoljnoj politici, neprihvatanjem evropskih zahteva u odnosu na Rusiju. Manjku patriotizma u pogledu Kosova. Stalnoj problematizaciji porodice. Međutim, suočen sa činjenicama taj narativ brzo gubi vrednost. I postaje očigledna laž kao kod sociologa Ervinga Gofmana. Ta očigledna laž postala je glavni i jedini opozicioni kredo. Da bi došli do rejtinga za koji ne mogu da se izbore na terenu oni Vučiću prigovaraju Rusiju. Da bi popravili svoju lošu reputaciju među građanima, optužuju ga za Kosovo. Svaki njegov uspeh nastoje da osujete i pretvore u poraz. Veruju da tako jačaju sebe, a zapravo slabe Srbiju i ne nude ništa građanima. Tokom prethodnih 10 godina nisam od opozicije čuo šta bi oni uradili bolje. Njihova jedina poznata politička doktrina zasnovana je na negaciji Vučića. Oni i danas razmišljaju kao u vreme Kominterne, kada se partija razračunavala s trockistima koji negiraju dijalektički materijalizam. Ubeđeni su da je dovoljno reći da si protiv Vučića i postati uspešan političar. To nije dovoljno. To nije argument. Neophodno je ponuditi bolju viziju.

Grešna žudnja opozicije da Vučića pobede njegovom greškom predstavlja apsurdno stanovište, kom mogu biti skloni samo ljudi oboleli od jedne vrste političkog sujeverja i neće se lako ostvariti. Kao i svaka crna magija, crna propaganda ima ogranično dejstvo - veruju joj samo naivni. Svako ko ima dva oka, dve noge, ume da čita, i sposoban je da napusti svoje dvorište, ili svoju stambenu zgradu, uveriće se da su novi putevi na sve strane tek od dolaska Vučića na vlast. U isto vreme će se setiti da nije tako bilo u vreme DOS-a. Politika nije i ne može biti iluzija. Svaka obmana ima svoj ograničen rok trajanja. Podsećajući građane na period svoje pogubne vladavine, opozicija stvara loš kontekst po sebe, ali dobar po Srbiju. Politika nije gangsteraj pa da se samo vreba greška protivnika.

Politika je pre svega i jedino aktivnost za bolji život građana i snažniju državu. Ne spore se republikanci i demokrate oko toga šta je Amerika. Ne sukobljavaju se laburisti i konzervativci oko toga šta je interes Velike Britanije, oni se spore u metodi. O načinu. Ne mogu interesi Srbije biti prazan papir koji se iznova ipsisuje posle svakih izbora. Niti je budućnost građana Srbije prazan bilbord, koji treba prelepiti novim sloganima. Priča slobodne Srbije traje 218 godina od kada je potpaljen plamen slobode u Marićevića jaruzi.

Toj priči treba nadodavati nove ideje. Stvarati nove potencijale. Ne uništavati nasleđeno, kao što je to urađeno u vreme DOS-a. Kako bi rekao Solženjicin u knjizi „Rusija u provaliji„, rasprodali su za pet godina sve što je nastajalo vekovima. I sad bi ponovo. Njihova ideja je da se umesto seljacima subencije u poljorprivdedi ponovo daju tajkunima. I da se umesto referentnih stranih kompanija, koje su podigle srpski BDP, i plate građana, ponovo podržvaju domaći tajkuni, koji u vreme DOS-a ništa nisu dali radnicima, već su sve strpali u svoje yepove. A svoju sudbinu bi vezali isključivo za Evropsku uniju.

I tako bi izgubili dvostruko. Osim što bi izgubili suverentitet, jer bi slepo sledili naloge Brisela, izgubili bi i ekonomsku nezavisnost, vezivanjem za samo jedan centar političke i finansijske moći. Ali, što bi rekao Džordž Buš stariji, „Sloboda je trajna nada čovečanstva, glad u mračnim mestima, čežnja duše.” Ne kupuje se to u Briselu. Vašingtonu, Pekingu ili Moskvi. To je isključiva svojina građana Srbije. Nismo 500 godina čeznuli za blagoslovom slobode da bi danas upirali oči na Zapad, ili na Istok.

Naša sloboda se ne nalazi ni u Americi, ni u Rusiji. Ni u Berlinu. Ni u Parizu. Naša sloboda nalazi se ovde u Srbiji. I njeni garanti nisu strani ambasadori. Niti strane vlade. Još manje tajkuni. Ili medijski magnati. Građani Srbije su jemac naše slobode. Oči mnogih političara uzalud traže zastavu slobode na drugim stranama. Ona je tu. Nad njihovim glavama. Ista zastava koja je jurišala na Ceru i Kolubari. Koja je stražarila na vrhovima Kajmakčalana. U taj steg treba da gledaju. U čestitoj hrabrosti naših predaka svi zajedno treba da tražimo snagu za plemeniti prosperitet naših potomaka.

Naša zaloga ne treba da bude vera u tuđu naklonost. Naša posvećenost unapređenju cele Srije predstavlja naš glavni resurs. Naša želja da poboljšamo živote građana jeste zavet za budućnost. Naše uši ne trebaju izvan nas samih da traže potvrdu naše posvećenosti dobru. Uzalud osluškujemo. Reči pohvale s bilo koje strane koja nije naša vlastita, samo su obmana. Samo su vir zablude. I, mada tome ne težim, nekako uvek budem hroničar političkog diletantizma. A ne bih. Nije inspirativno. Problem je u tome što taj diletantizam nastoji da se nametne i kao podmet i kao prirok.

A niko ozbiljan o njima ne misli, niti je dobro to što o njima misli. Da su kojim slučajem živi Radovan Zogović i Marko Ristić rekli bi „da se danas u Srbiji politikom proglašava svako pomanjkanje misli i savesti. Nedostatak političke ideje se proglašava bakljom demoratije, a infantilne nedorečenosti se citiraju kao vrhunac političke filozofije„. A kad bi Miroslav Krleža ponovo pisao „Na mrtvoj straži pameti ljudske„ mislio bi na srpsku opoziciju.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije