Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Резон: Неспоразум с разумом

15.01.2023. 09:23 09:26
Пише:
Фото: Приватна архива

Сукоб опозиције с интересима Србије је намерна противуречност, свесна конфронтација, коју подгревају до нивоа неподношљиве нетрпељивости. Њихово инсистирање на свему што је супротно интересима грађана није лингвистичка, а још мање естетска опсесија. То је политичко опредељење

Узалуд Америка сматра да су Вучић и Србија фактор стабилности на Балкану, српска опозиција мисли да је то Аљбин Курти. Позитивне помаке у вези с Косовом данима су у својим медијима интерпретирали у негативном контексту. Истовремено су објављивали своја фризирана и фингирана истраживања да су јачи од Вучића. Ширили су фантазмагорије, на којима би им позавидео Жил Верн да су они, док су били власт, изградили више путева од Вучића, иако сваки Србин зна да су нам до 2012. године, путеви личили на ђавоља тркалишта.

Спин опозиције и њихових медија да је ДОС за пет година изградио више путева је чиста обмана. Обманама су се служили и док су били на власти. Користећи заводљиво бљештавило медија као штит стварали су привид да нешто раде. Али је тај маркетинг био једино чиме су се бавили. Нападали су Вучићевог сина због одласка у Републику Српску. И тако је све што је у последњих месец дана опозиција урадила било директно у корист Вучића. Није то била њихова намера, већ последица лоше политичке перцепције. - Разумевање никад није субјективно понашање према неком датом предмету, већ спада у историју деловања, а то значи у битак онога што се разумева - сматра Гадамер. А Лајбниц тврди да „оном који нема најбољу намеру недостаје или снага, или знање или доброта.” И Гадамер и Лајбниц у својој филозофској кратковидости су се усудили да мисле другачије од српске опозиције. Њихов неспоразум с разумом је заправо сукоб са Србијом. Али, то није случајан неспоразум.

То је размирица израсла на унапред и с циљем погрешно формулисаним претпоставкама. То је намерна противуречност, свесна конфронтација, коју опозиција подгрева до нивоа неподношљиве нетрпељивости. Њихово инсистирање на свему што је супротно интересима грађана није лингвистичка, а још мање естетска опсесија. То је политичко опредељење. Ма колико се медији ненаклоњени Вучићу трудили да ствари интерпретирају другачије, очигледно је да је Србија у погледу Косова изашла као победник. И у очима САД постала партнер на ког се озбиљно рачуна. Израелски посланик Топоровски и Џерузалем пост су у праву. Рањавање српских дечака било је пут у сукоб. То је била клопка коју је Вучић успео да избегне и да истовремено поправи позицију Србије по питању Косова. Прозрео је намере великих сила, и игре обавештајних служби. Чињеница је да иза Куртија стоје бар три светске суперсиле, али иза Вучића стоји српски народ. Неком, ко непрестано своју главу окреће ка Истоку, или ка Западу може бити мало. Вучићу је то довољно. Политичка снага једног лидера заснива се на поверењу и подршци грађана.

Та подршка је извор поштовања које добија у дипломатској заједници. Нико те не може учинити популарним, нити цењеним, ако те народ неће. Запад, Курти и српска опозиција су се преиграли. Да парафразирам Огњена Прицу, компликовану појаву Вучићеву није лако схватити. Нити се његова популарност може срушти измишљеним истраживањима јавног мњења која говоре о некохерентности СНС-а и великим шансама опозиције. Зато се и ради на више фронтова. Кампања се заснива на пет стубова. Наводној погубности његове економске политике. Погубном деловању на демократију тобожњим аутократским вођењем политике. Погрешној спољној политици, неприхватањем европских захтева у односу на Русију. Мањку патриотизма у погледу Косова. Сталној проблематизацији породице. Међутим, суочен са чињеницама тај наратив брзо губи вредност. И постаје очигледна лаж као код социолога Ервинга Гофмана. Та очигледна лаж постала је главни и једини опозициони кредо. Да би дошли до рејтинга за који не могу да се изборе на терену они Вучићу приговарају Русију. Да би поправили своју лошу репутацију међу грађанима, оптужују га за Косово. Сваки његов успех настоје да осујете и претворе у пораз. Верују да тако јачају себе, а заправо слабе Србију и не нуде ништа грађанима. Током prеthodnih 10 година нисам од опозиције чуо шта би они урадили боље. Њихова једина позната политичка доктрина заснована је на негацији Вучића. Они и данас размишљају као у време Коминтерне, када се партија разрачунавала с троцкистима који негирају дијалектички материјализам. Убеђени су да је довољно рећи да си против Вучића и постати успешан политичар. То није довољно. То није аргумент. Неопходно је понудити бољу визију.

Грешна жудња опозиције да Вучића победе његовом грешком представља апсурдно становиште, ком могу бити склони само људи оболели од једне врсте политичког сујеверја и неће се лако остварити. Као и свака црна магија, црна пропаганда има огранично дејство - верују јој само наивни. Свако ко има два ока, две ноге, уме да чита, и способан је да напусти своје двориште, или своју стамбену зграду, увериће се да су нови путеви на све стране тек од доласка Вучића на власт. У исто време ће се сетити да није тако било у време ДОС-а. Политика није и не може бити илузија. Свака обмана има свој ограничен рок трајања. Подсећајући грађане на период своје погубне владавине, опозиција ствара лош контекст по себе, али добар по Србију. Политика није гангстерај па да се само вреба грешка противника.

Политика је пре свега и једино активност за бољи живот грађана и снажнију државу. Не споре се републиканци и демократе око тога шта је Америка. Не сукобљавају се лабуристи и конзервативци око тога шта је интерес Велике Британије, они се споре у методи. О начину. Не могу интереси Србије бити празан папир који се изнова ипсисује после сваких избора. Нити је будућност грађана Србије празан билборд, који треба прелепити новим слоганима. Прича слободне Србије траје 218 година од када је потпаљен пламен слободе у Марићевића јарузи.

Тој причи треба надодавати нове идеје. Стварати нове потенцијале. Не уништавати наслеђено, као што је то урађено у време ДОС-а. Како би рекао Солжењицин у књизи „Русија у провалији„, распродали су за пет година све што је настајало вековима. И сад би поново. Њихова идеја је да се уместо сељацима субенције у пољорпривдеди поново дају тајкунима. И да се уместо референтних страних компанија, које су подигле српски БДП, и плате грађана, поново подржвају домаћи тајкуни, који у време ДОС-а ништа нису дали радницима, већ су све стрпали у своје yepove. А своју судбину би везали искључиво за Европску унију.

И тако би изгубили двоструко. Осим што би изгубили суверентитет, јер би слепо следили налоге Брисела, изгубили би и економску независност, везивањем за само један центар политичке и финансијске моћи. Али, што би рекао Џорџ Буш старији, „Слобода је трајна нада човечанства, глад у мрачним местима, чежња душе.” Не купује се то у Бриселу. Вашингтону, Пекингу или Москви. То је искључива својина грађана Србије. Нисмо 500 година чезнули за благословом слободе да би данас упирали очи на Запад, или на Исток.

Наша слобода се не налази ни у Америци, ни у Русији. Ни у Берлину. Ни у Паризу. Наша слобода налази се овде у Србији. И њени гаранти нису страни амбасадори. Нити стране владе. Још мање тајкуни. Или медијски магнати. Грађани Србије су јемац наше слободе. Очи многих политичара узалуд траже заставу слободе на другим странама. Она је ту. Над њиховим главама. Иста застава која је јуришала на Церу и Колубари. Која је стражарила на врховима Кајмакчалана. У тај стег треба да гледају. У честитој храбрости наших предака сви заједно треба да тражимо снагу за племенити просперитет наших потомака.

Наша залога не треба да буде вера у туђу наклоност. Наша посвећеност унапређењу целе Срије представља наш главни ресурс. Наша жеља да побољшамо животе грађана јесте завет за будућност. Наше уши не требају изван нас самих да траже потврду наше посвећености добру. Узалуд ослушкујемо. Речи похвале с било које стране која није наша властита, само су обмана. Само су вир заблуде. И, мада томе не тежим, некако увек будем хроничар политичког дилетантизма. А не бих. Није инспиративно. Проблем је у томе што тај дилетантизам настоји да се наметне и као подмет и као прирок.

А нико озбиљан о њима не мисли, нити је добро то што о њима мисли. Да су којим случајем живи Радован Зоговић и Марко Ристић рекли би „да се данас у Србији политиком проглашава свако помањкање мисли и савести. Недостатак политичке идеје се проглашава бакљом деморатије, а инфантилне недоречености се цитирају као врхунац политичке филозофије„. А кад би Мирослав Крлежа поново писао „На мртвој стражи памети људске„ мислио би на српску опозицију.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије

Пише:
Пошаљите коментар