Rezon: Nepristojne političke ambicije i stare navike Zapada

Pritisak Amerike i Evropske Unije na Srbiju, u vezi s Kosovom i ukrajinskom krizom, nije samo saveremena emanacija nasilnih sklonosti zapadne civilizacije. Oni svoje pritiske zasnivaju na ranijem iskustvu sa srpskim liderima. Nema istorijskog perioda, a naročito u prvih 12 godina 21. veka kada na usluzi nisu imali sasvim solidan broj srpskih političara koji su srećni samo kada strane sile ponižavaju Srbiju i primoravaju je da im bude podređena. Poslušna. Da umesto interesa svog naroda, ispunjava tuđe želje. Da umesto svom narodu, korist obezbeđuje strancima. I sada su začuđeni što im iste ucene i pritisci ne donose ranije rezultate. Što Vučić odbija da se povinuje zahtevima Brisela i Vašingtona, i nastoji da Srbiju izmesti izvan dosega čekića i nakovnja kojim izmahuju vojne i ekonomske super sile. Da je skloni u zavetrinu mira i stabilnosti, kako bi Srbija nastavila da se ekonomski razvija. I što mu to polazi za rukom.

Teško je izračunati koga to više nervira, zapadne sile, ili opoziciju? Izjave koje daju nesumnjivo pokazuju da bi upali u ekstazu radosti kada bi Vučić napravio neku grešku u koracima jer bi, nadaju se, upadanjem u spoljnopolitičku gabulu oslabio svoje unutrašnje pozicije. Zato iz sve snage navijaju da EU i SAD primoraju Srbiju da uvede sankcije Rusiji. Oni svoju političku šansu vide u pogoršavanju ekonomske situacije u zemlji, padu kupovne moći stanovnštva.

Zato nije teško pogoditi šta bi uradili da su se, ne daj bože, našli na Vučićevom mestu. Spisak poteza koje bi preduzeli zapravo je spisak egzaktnih činjenica, spisak empirijskih dokaza, da bi upropastili Srbiju i njene građane. Ili bi uveli sankcije Rusiji, ili bi se posvađali sa Zapadom i rizikovali njihove sankcije. Ili oboje.

Sasvim je sigurno da bi Rusiji, kad bi bili u prilici, sankcije uveli odmah, među prvima. To što bi možda time naljutili Putina i rizikovali obustavu isporuka gasa, ili njegovu prodaju po cenama koje važe za države Evropske unije, koje pozivaju svoj narod da se kupa samo ako baš mora, ni najmanje ih ne bi uzbudilo. Činjenica da bi uvođenje sankcija Rusiji izazvalo ozbiljne ekonomske posledice po Srbiju i njene građane, za njih nije nimalo važna. Oni bi napravili lični dil i vrhunsku ličnu finansijsku korist, a glad i beda koji bi nastupili nisu presudno važni za njihove planove. Niti bi ih potreslo to što bi cena struje otišla u nebo. Što, ili ne bismo imali grejanje, ili bi cena bila toliko velika, da bismo sve što zaradimo trošili na račune. 

Njihova želja da vladaju i ljubav prema državama koje nas ucenjuju nije nimalo naivna, iako je kriju kao zmija noge, ali se svakodnevno čuju sa stranim ambasadama. Još manje je naivna njihova sklonost da popuštaju pred ucenama. Odustajali su od rezolucija koje su išle u korist Srbije. Izmestili su Kosovo iz nadležnosti Ujedinjenih nacija i poverili ga Evropskoj uniji, koja nije potpisnik Kumanovskog sporazuma, i gde nema ruskog i kineskog veta. A posebno su opasni zbog izražene, više puta potvrđene ljubavi prema svakoj vrsti dodvoravanja i pogrešnoj percepciji rodoljublja, tumačenog kao odlučujuće pobude u donošenju političkih odluka.

Rodoljublje su zeleni i levi liberali, tokom devedsetih i prvih 12 godina 21. veka označili kao štetnu i ružnu aktivnost. I to nisu radili slučajno. Na taj način su sebi obezbeđivali alibi za kriminalni rad na uništavanju zemlje, koji su prikazivali kao prosvetiteljsku, modernu vrednost, koja predstavlja suštinsko usklađivanje sa etičkim normativima zapadne civilizacije. Sve što se protivilo tome, svaki  pokušaj odbrane interesa srpskog naroda, proglašavan je povratkom u srednjevekovnu zatucanost.

U nastojanju da prikriju svoje stvarne namere, rodoljublje su proglasili za tabu. Zabranjeni termin. A umesto njega u upotrebu su uvedeni demokratizacija i modernizacija. Tako su opšte uništavanje i pljačka države dobili oreol uzvišenosti. Postali su reči pred kojima zastaje dah da bi ritual izokretanja stvarnosti bio potpun. Time je demonstrirana božanska moć da stvarnost nije ono što se desilo, nego ono što su tvrdili njihovi mediji.

Tako su punih 12 godina stvarni svet i nestvarni bog gramzivosti i cinizma tadašnje vlasti stajali na dve strane nepremostive provalije.

Vučić zna da se o stvarnom učinku jednog političara sudi na osnovu onog što realno postiže, a ne na osnovu mišljenja medija, naročito onih koji su naklonjeni zemljama koje pritiskaju Srbiju da se opredeli. On zna da ni sukob sa Evropom niti uvođenje sankcija Rusiji nisu korisni za Srbiju. On zna da vrabac ne može progutati zalogaj anka-ptice. Nije neophodno da Srbija učestvuje u titanskom odmeravanju snaga.

Pritom, ukrajinska kriza nije počela pre 80 dana, i nije Rusija na meti zapadnih sila zbog Putina. Projekat novog opsedanja Rusije nastavljen je odmah posle Drugog svetskog rata. Elementi tog plana kriju se i u govoru koji je održao Vinston Čerčil nepunu godinu po okončanju Drugog svetskog rata, u kom je ŠSR, uz 22 miliona žrtava, svetu doneo mir. Čerčil je 1946. u Fultonu, u Misuriju održao govor u kom je proglasio Staljina i Sovjetski savez najvećom pretnjom za zapadno čovečanstvo i njegovu slobodu.

- Senka je pala na pozornicu doskora obasjanu pobedom saveznika. Niko ne zna šta sovjetska Rusija i njena komunistička internacionalna organizacija nameravaju da učine u bliskoj budućnosti, niti koje su granice, ako tih granica opšte ima, njihovim ekspanzionističkim težnjama... Bezbednost sveta iziskuje novo jedinstvo na evropskom tlu, jedinstvo iz kog nijedna zemlja ne bi trebalo da bude isključena..."

Izbor između Zapada i Istoka? Šta on znači u političkom, a šta u civilizacijskom smislu? Nasilan izbor ne predstavlja racionalan niti naučno dokazivu vrednost.

Srbija teritorijalno pripada zapadnoj civilizaciji? Međutim, istorija ljudske civilizcije dala je čovečanstvu mnogo toga vrednog i pre uspostavljanja zapadne kulture.

Zapadna civilizacija je politička odrednica. Njen cilj nije da uvaži različitosti. Da otvori horizonte. Već da stavi ograde. Ona je isključiva. Svako ko ne pripada manje je vredan. Svako ko neće da se priključi jeste naš neprijatelj.

Od antičkih filozofa paganski Zapad je uzimao samo ono što mu odgovara. Oblikovali su grčku tradiciju prema svojim ciljevima. Filozofske ideje Heraklita, Talesa, Protagore, Anaksimandra, Sokrata, Platona, Aristotela prilagođavali su sopstvenim ciljevima. Negde su ih uzimali doslovce. Negde su ih krivotvorili. Prilagođavali, da bi stvorili vrednosni sistem lažne slobode, koji se zapravo zasniva na principu ucene - ko nije s nama, protiv nas je. Ko ne deli naše stavove, divljak je i, ako želi da bude primljen u naše društvo i uvažen kao narod, mora se povinovati našim zahtevima i viđenju sveta.

- Tokom šest i po vekova od Aleksandra do Konstantina, društvena kohezija se nije postizala ni filozofijom ni starinskom lojalnošću već silom, pre svega silom armija, a potom civilnom vlašću. Rimske armije, rimski putevi, rimsko pravo i rimsko činovništvo, najpre su stvorili, a potom očuvali moćnu centralizovanu državu. Ništa od toga se ne može pripisati rimskoj filozofiji pošto ona nije ni postojala - tvrdio je Bertrand Rasel. 

Ta metaforična sila Rima, to podvrgavanje samo jednom sistemu vrdnosti, to je paradigma zapadne civilizacija. To je pozicija iz koje nastupaju prema Srbiji. Ali ta isključivost i arogancija ne raduje građane, već isključivo Vučićeve oponente. Njih raduje sve što slabi Vučića. Po volji im je protest radnika Fijata. I najviše bi voleli da se proizvodnja ne nastavi i da radnici ostanu bez posla. Silno su se obradovali kad je Aljbin Kurti podneo zahtev za prijem Kosova u Savet Evrope. Ne treba biti zlurad, ali nije daleko od istine da bi ih to više obradovalo od pobede Konstrakte na Evroviziji, a o rastu životnog standarda da i ne govorimo. U isto vreme užasno im smeta što se uprkos krizi nastavlja sa investicijama. Kada su u petak videli Miloša Vučevića u novosadskoj luci, gde se gradi novi moderni lučki terminal, i da Novi Sad postaje značajna tačka za transport i pretovar roba, to su doživeli kao zamku petka trinaestog. Ali, političko sujeverje opozicije nije aktivnost koja može pomoći Srbiji.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću