REZON Može li liberalna levica da uradi nešto dobro?

Piše: Milorad Bojović

Liberalna levica, kao Marksov bauk, hara svetom i Srbijom poslednjih 50 godina. Ali ne može se naći ni jedan jedini primer da su uradili bilo šta pozitivno, niti da bi uradili nešto korisno. Ne postoji nijedan dokaz da je njihovo postojanje rezultovalo boljim okolnostima za državu i građane. Naprotiv. Sve čime se hvale predstavlja katastrofu za narod. Sve što žele da sakriju razotkriveno je u onom čime se hvale.

Svaka politika ogleda se u rezultatima. Dobrim ili lošim. Međutim, levi liberali i njihovi noviji sledbenici, zeleni liberali i zeleni levičari patentirali su propagandno umeće da svoje katastrofalne greške prezentuju kao vrhunske uspehe. To im je više od 30 godina polazilo za rukom, jer su umeće obmane uspeli da uzdignu do nivoa carstva apsolutnog dobra, a sve druge političke opcije da prokažu i ocrne kao vesnike apsolutnog zla. Zahvaljujući umeću manipulacije opsenu i laž su ponudili kao najvažniju referentnu vrednost. Ali osim tog prevarantskog umeća građanima nisu ponudili ništa drugo. Nikad! Svi njihovi pokušaji da razaranje privrede, društva, obrazovanja, sporta, kulture prikažu kao opštenarodnu dobrobit, lako se mogu racionalno osporiti.

Njih nije izdvajao nijedan uzvišeni ideal. Vizija izuzetnosti. Nisu ih ujedinjavali nikakvi plemeniti porivi. Izdvajala ih je želja za bogaćenjem preko osirimašenja onih koje su smatrali svetinom, a zvali ih građanima, preko čijih leđa su se domogli svojih privilegija. Politički su se organizovali ne da bi učinili nešto da narod živi bolje, nego da bi se odvojili, ogradili od naroda.

Jednodimenzionalno mišljenje komunizma koje je nudilo lažnu jednakost, preoblikovali su 1989, a potom 2000. u jednodimenzionalnu laž individualizma. Istrajavajući na podlosti da svi koji veruju u bilo koju zajedničku vrednost predstavljaju najobičniju amorfnu masu bez kvaliteta, predstavljali su sebe kao donosioce jedne nove, uzvišene vrste slobode, nepoznate na prostorima Balkana. Ta sloboda obećavala je dostizanje apsoluta nepojamne sreće kroz odavanje ličnim uživanjima u skladu s imperativom najgore verzije liberalnog kapitalizma - uzmi novce i beži. Obećavali su da će svaki pojedinac koji se domogne što više mračnih predmeta žudnje i zadovolji što više mračnih nagona vredeti više. Ostvarenje tog sna vodilo je preko poništavanja svega drugog. 

Neokomunistička levoliberalna elita uspela je da ubedi radnike da se zalaganjem za tajkunsku privatizaciju i lažnu modernizaciju fabrika, koja je vodila njihovom gašenju, bori za njihova prava. I podstakla ih da sami izvedu rušenje sistema koji ih je učinio uticajnom klasom i onda im umesto boljeg života ponudila glad i nemaštinu. Što bi rekao Fuzaro „na crvenim odorama levice slabije se primećuju tragovi krvi radnika„. Proleteri su nakon sloma komunizma postali robovi neofeudalne elite, preodevene u togu liberalne demokratije. Apsolutne slobode bile su plaćene apsolutnom bedom.

Krenimo po oblastima. Ekonomija. Sve što je bilo vredno uništeno je preko noći. Glavni cilj privatizacije - veći profit fabrika ostvaren je na dva jednostavna načina, otpuštanjem radnika i smanjenjem plata. Nakon što su radnici završili na ulici, dinar je devalviran, a cene svega su duplirane. Banke su dobile tapiju na živote ljudi.

Kultura. Zatvoreni su gotovo svi domovi kulture. Prodati bioskopi. Knjižare. Izdavačke kuće. Najznačajniji kulturni brendovi su svedeni na nivo incidenta, ali su zato posvećeni finansirali vašare besmisla i festivale inostrane taštine. Seks, strah, suze i smrt postali su glavna mera kulturne uzvišenosti.

Obrazovanje. Svi loši efekti u obrazovnom sistemu nastali su u prvim godinama demokratske revolucije. Deci su data beskrajna prava, a roditeljima i nastavnicima oduzeta svaka mogućnost da budu brana njihovom pretvaranju u robove globalnog kapitala i industrije zabave. Škole i fakulteti postali su zelenaški terminali, a deca i roditelji bankomati.

Sport. Učinjen je maksimum napora da postane merkantilna aktivnost za imućne, a da talentovana deca siromašnih ili postanu robovi menayera ili plen narkodilera.

Nisu izgradili ni kilometar puteva i pruga, ali su pare nestajale kao da su izgradili hiljade kilometara. Ulaganje u ekologiju kroz konkretne stvari - izgradnju kanalizacije, gradnju modernih reciklažnih, regionalnih deponija, gradnju prečistača otpadnih voda, postojalo je samo u marketinškim kampanjama preko kojih je izvlačen novac iz državnog i lokalnih budžeta. Vojska je bila pretvorena u nevladinu organizaciju, koje se treba stideti.

Policija je služila da vlast brani od otpuštenih radnika koji su kao prosjaci tražili spas od bede. Mediji. To je bila njihova četvrta grana vlasti.

Nezavisno pravosuđe. Umesto da da učine nezavisnim sve sudije i tužioce stavili su u svoj yep, da služe odbrani njihovog režima.

One koji nisu bili poslušni otpustili su u katastrofalnoj reformi pravosuđa. Odbrana Kosova i Metohije. Poniženje do poniženja. Prvo pogrom 2004, bez ijedne reakcije. Bez ijednog odgovornog poteza. Potom jednostrano proglašenje nezavisnosti, takođe bez ijedne reakcije. Zatim besmisleno pitanje Međunarodnom sudu pravde, zbog kog su im  albanski mediji u znak zahvalnosti štampali naslovne strane. Borba protiv korupcije. Nije je bilo. Korupcija je bila način vladanja. To je rekla i Evropska unija u izveštaju o 24 sporne privatizacije. Gde su bili jaki? U svemu drugom!

Proletos su pokušali da izvedu još jednu revoluciju. I ovaj put preko leđa građana. Protesti koji su započeli kao izraz tuge zbog bezumnih ubistava đaka u OŠ „Vladislav Ribnikar„ i selima Dubona i Malo Orašje, vrlo brzo su, gotovo istog dana poprimili izrazito politički karakter. Bilo bi zanimljivo znati postoje li ljudi iz senke koji upravljaju protestima? I ko su oni? Može se pretpostaviti koje ambasade i koje strane službe imaju interes od političke nestabilonosti u Srbiji. I šta im je cilj. Još je lakše zaključiti da nijedan od tih ciljeva nije ostvaren. Naprotiv! Protesti su pomogli vlasti da zbije svoje redove. Da se oslobodi svih koji su na ovaj, ili onaj način predstvljali neku vrstu balasta. Podstakli su je da radi brže. Još konkretnije. Pomogli su joj da još pažljivije oslušne potrebe i želje naroda.

Protesti su pokazali da opozicija nema nikakvu snagu. Da se plaši izbora. Da nastoji da ih izbegne po svaku cenu. Da ih odloži. Da što duže zadrži postojeće stanje, jer na taj način imaju osigurana lična primanja i prihode za svoje partije. Za njih je ostanak u parlamentu pitanje političkog opstanka. U slučaju da na sledećim izborima ostanu ispod cenzusa, što je vrlo izvesno, razočarali bi strane centre moći koji ih podržavaju i otpali kao faktor na koji se računa. I zato se grčevito drže protesta. Ulica je mesto gde, koristeći građane kao zaklon, mogu da sakriju razmere svoje nebitnosti. Svaka maska mora da spadne. Svako se razotkrije. I sve se razobliči.

Građanima koji protestuju postalo je savršeno jasno da ih opozicija koristi kao pontonski most za forsiranje svoje političke ambicije. I da bi ih odgurnula čim bi uspela da se domogne druge obale, koja im je danas dalje nego što je bila pre dva meseca. S druge strane opozicija zna da postoji mogućnost da građani proteste pretvore u politički pokret. Ta mogućnost ih užasava, jer znaju da bi to značilo njihov politički kraj. Zato se upinju da budu deo protesta, da preuzmu njihovu organizaciju, iako ih građani ne žele, jer razumeju da ih zloupotreljavaju za sebičnu političku korist. Zato blokiraju auto-puteve i mostove. Tako sakrivaju svoju nemoć i pokušavaju da građane, kao svoje glavne protivnike, istisnu s javne scene. Liberalna levica i njeni derivati ne umeju i ne mogu da urade ništa za opštu dobrobit.

Oni se bore samo za svoju ličnu korist!

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik