РЕЗОН Може ли либерална левица да уради нешто добро?

Пише: Милорад Бојовић

Либерална левица, као Марксов баук, хара светом и Србијом последњих 50 година. Али не може се наћи ни један једини пример да су урадили било шта позитивно, нити да би урадили нешто корисно. Не постоји ниједан доказ да је њихово постојање резултовало бољим околностима за државу и грађане. Напротив. Све чиме се хвале представља катастрофу за народ. Све што желе да сакрију разоткривено је у оном чиме се хвале.

Свака политика огледа се у резултатима. Добрим или лошим. Међутим, леви либерали и њихови новији следбеници, зелени либерали и зелени левичари патентирали су пропагандно умеће да своје катастрофалне грешке презентују као врхунске успехе. То им је више од 30 година полазило за руком, јер су умеће обмане успели да уздигну до нивоа царства апсолутног добра, а све друге политичке опције да прокажу и оцрне као веснике апсолутног зла. Захваљујући умећу манипулације опсену и лаж су понудили као најважнију референтну вредност. Али осим тог преварантског умећа грађанима нису понудили ништа друго. Никад! Сви њихови покушаји да разарање привреде, друштва, образовања, спорта, културе прикажу као општенародну добробит, лако се могу рационално оспорити.

Њих није издвајао ниједан узвишени идеал. Визија изузетности. Нису их уједињавали никакви племенити пориви. Издвајала их је жеља за богаћењем преко осиримашења оних које су сматрали светином, а звали их грађанима, преко чијих леђа су се домогли својих привилегија. Политички су се организовали не да би учинили нешто да народ живи боље, него да би се одвојили, оградили од народа.

Једнодимензионално мишљење комунизма које је нудило лажну једнакост, преобликовали су 1989, а потом 2000. у једнодимензионалну лаж индивидуализма. Истрајавајући на подлости да сви који верују у било коју заједничку вредност представљају најобичнију аморфну масу без квалитета, представљали су себе као доносиоце једне нове, узвишене врсте слободе, непознате на просторима Балкана. Та слобода обећавала је достизање апсолута непојамне среће кроз одавање личним уживањима у складу с императивом најгоре верзије либералног капитализма - узми новце и бежи. Обећавали су да ће сваки појединац који се домогне што више мрачних предмета жудње и задовољи што више мрачних нагона вредети више. Остварење тог сна водило је преко поништавања свега другог. 

Неокомунистичка леволиберална елита успела је да убеди раднике да се залагањем за тајкунску приватизацију и лажну модернизацију фабрика, која је водила њиховом гашењу, бори за њихова права. И подстакла их да сами изведу рушење система који их је учинио утицајном класом и онда им уместо бољег живота понудила глад и немаштину. Што би рекао Фузаро „на црвеним одорама левице слабије се примећују трагови крви радника„. Пролетери су након слома комунизма постали робови неофеудалне елите, преодевене у тогу либералне демократије. Апсолутне слободе биле су плаћене апсолутном бедом.

Кренимо по областима. Економија. Све што је било вредно уништено је преко ноћи. Главни циљ приватизације - већи профит фабрика остварен је на два једноставна начина, отпуштањем радника и смањењем плата. Након што су радници завршили на улици, динар је девалвиран, а цене свега су дуплиране. Банке су добиле тапију на животе људи.

Култура. Затворени су готово сви домови културе. Продати биоскопи. Књижаре. Издавачке куће. Најзначајнији културни брендови су сведени на ниво инцидента, али су зато посвећени финансирали вашаре бесмисла и фестивале иностране таштине. Секс, страх, сузе и смрт постали су главна мера културне узвишености.

Образовање. Сви лоши ефекти у образовном систему настали су у првим годинама демократске револуције. Деци су дата бескрајна права, а родитељима и наставницима одузета свака могућност да буду брана њиховом претварању у робове глобалног капитала и индустрије забаве. Школе и факултети постали су зеленашки терминали, а деца и родитељи банкомати.

Спорт. Учињен је максимум напора да постане меркантилна активност за имућне, а да талентована деца сиромашних или постану робови mеnayеra или плен наркодилера.

Нису изградили ни километар путева и пруга, али су паре нестајале као да су изградили хиљаде километара. Улагање у екологију кроз конкретне ствари - изградњу канализације, градњу модерних рециклажних, регионалних депонија, градњу пречистача отпадних вода, постојало је само у маркетиншким кампањама преко којих је извлачен новац из државног и локалних буџета. Војска је била претворена у невладину организацију, које се треба стидети.

Полиција је служила да власт брани од отпуштених радника који су као просјаци тражили спас од беде. Медији. То је била њихова четврта грана власти.

Независно правосуђе. Уместо да да учине независним све судије и тужиоце ставили су у свој yеp, да служе одбрани њиховог режима.

Оне који нису били послушни отпустили су у катастрофалној реформи правосуђа. Одбрана Косова и Метохије. Понижење до понижења. Прво погром 2004, без иједне реакције. Без иједног одговорног потеза. Потом једнострано проглашење независности, такође без иједне реакције. Затим бесмислено питање Међународном суду правде, због ког су им  албански медији у знак захвалности штампали насловне стране. Борба против корупције. Није је било. Корупција је била начин владања. То је рекла и Европска унија у извештају о 24 спорне приватизације. Где су били јаки? У свему другом!

Пролетос су покушали да изведу још једну револуцију. И овај пут преко леђа грађана. Протести који су започели као израз туге због безумних убистава ђака у ОШ „Владислав Рибникар„ и селима Дубона и Мало Орашје, врло брзо су, готово истог дана попримили изразито политички карактер. Било би занимљиво знати постоје ли људи из сенке који управљају протестима? И ко су они? Може се претпоставити које амбасаде и које стране службе имају интерес од политичке нестабилоности у Србији. И шта им је циљ. Још је лакше закључити да ниједан од тих циљева није остварен. Напротив! Протести су помогли власти да збије своје редове. Да се ослободи свих који су на овај, или онај начин предствљали неку врсту баласта. Подстакли су је да ради брже. Још конкретније. Помогли су јој да још пажљивије ослушне потребе и жеље народа.

Протести су показали да опозиција нема никакву снагу. Да се плаши избора. Да настоји да их избегне по сваку цену. Да их одложи. Да што дуже задржи постојеће стање, јер на тај начин имају осигурана лична примања и приходе за своје партије. За њих је останак у парламенту питање политичког опстанка. У случају да на следећим изборима остану испод цензуса, што је врло извесно, разочарали би стране центре моћи који их подржавају и отпали као фактор на који се рачуна. И зато се грчевито држе протеста. Улица је место где, користећи грађане као заклон, могу да сакрију размере своје небитности. Свака маска мора да спадне. Свако се разоткрије. И све се разобличи.

Грађанима који протестују постало је савршено јасно да их опозиција користи као понтонски мост за форсирање своје политичке амбиције. И да би их одгурнула чим би успела да се домогне друге обале, која им је данас даље него што је била пре два месеца. С друге стране опозиција зна да постоји могућност да грађани протесте претворе у политички покрет. Та могућност их ужасава, јер знају да би то значило њихов политички крај. Зато се упињу да буду део протеста, да преузму њихову организацију, иако их грађани не желе, јер разумеју да их злоупотрељавају за себичну политичку корист. Зато блокирају ауто-путеве и мостове. Тако сакривају своју немоћ и покушавају да грађане, као своје главне противнике, истисну с јавне сцене. Либерална левица и њени деривати не умеју и не могу да ураде ништа за општу добробит.

Они се боре само за своју личну корист!

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик