Rezon: Kako je Srbija otkrila ko su joj prijatelji

Ne mogu da dokažem, ali je nesumnjivo da se spisak povećao samo na jednoj strani. Onoj koja interes Srbije, da u donošenju odluka sledi sopstvene interese, vidi kao neposlušnost.

Potres koju su planska najava i plansko negiranje razgovora izazvali na međunarodnoj sceni je fascinantan. Broj stručnjaka koji su pohitali da pokažu kako nas je Rusija izbacila iz sfere interesa je još fascinantniji. A posebno je impresivno njihovo pogrešno tumačenje cele situacije. U politici se ništa nikada ne tvrdi i ne saopštava bez razloga. Niti preuranjeno! Važne stvari se obelodanjuju ranije da se razotkriju planovi drugih. Namerno preuranjena informacija o razgovoru s Putinom i ciljani demanti Peskova, obelodanili su ko se u Srbiji obradovao mogućem gubitku pozicije Srbije u gasnoj krizi, koja trese Evropu. Taj sračunato pušteni balon o razgovoru, koji će se umesto u sredu, ili četvrtak, održati danas, u nedelju, jeste udica koja je na čistac isterala i brojne članove SNS-a i vlade Srbije, ali i izazvala ishitrenu reakciju zapadnih država. Pritom se odluka Srbije da kupuje jeftinije energente, jer je to bolje po njenu privredu i građane, ni po čemu ne razlikuje od odluke bilo koje države članice Natoa. Svako se bori da za sebe obezbedi najjeftinije resurse, pa i Srbija.

Iako izuzetna vremena zahtevaju izuzetnost svih učesnika političkog života, oportunisti bez vizije navijaju da Vučić poklekne i da Srbija izgubi, jer u tome vide priliku za svoj politički ćar. Oni preko medija upućuju savete, da treba odlučno, ili odbiti naredbe SAD i EU o uvođenju sankcija, ili predlažu odlučno svrstavanje protiv Rusije. Njihovi saveti i poruke imali bi smisla da nisu u mnogo blažoj situaciji, poklekli za 24 sata. Građani Srbije zaboravili su septembar 2010. godine, kada je vlast Demokratske stranke, koju su predstavljali današnji opozcionari, nakon poraza u Međunarodnom sudu pravde,  inicirala usvajanje rezolucije u Ujedinjenim nacijama na temu Kosova kojom je potvrđeno mišljenje suda u Strazburu. Rezolucija, koja je izglasana u Skupštini Srbije preko noći je promenjena na pritisak Ketrin Ešton. Tekstom koji je usvojen u UN vlast Tadića, Đilasa, Jeremića, Novakovića, prihvatila je kao relevantno mišljenje suda u Strazburu o kosovskoj nezavisnosti i odlučivanje o Kosovu predala u ruke činovnika u Briselu. Najgore je kad političari donose posledične i iznuđene odluke. Političari koji dozvole da budu zarobljenici događaja po prirodi stvari su gubitnici. To nam se, od 1990. godine, dešavalo toliko često da se treba zapitati da li su sve te loše odluke posledica političke gluposti, ili unapred proračunate loše političke namere?

Vučić u kompleksnim političkim okolnostima nastoji da sačuva najvrednije što jedna država ima - nezavisnost, slobodu, mir, stabilnost, ekonomiju i standard građana. Međutim, njegov entuzijam, principe i uverenja ne dele svi. U stranci i Vladi ga prati nekolicina. Miloš Vučević, Siniša Mali, Ana Brnabić, Vladimir Đukanović. Pojedini ministri i poslanici se bave ličnom promocijom, i brinu samo o tome kako da obezbede pozicije za sebe. SPS se pokazao još nepouzdanijim partnerom nego pre i tokom kampanje. Sve teške bitke i sve teške udarce prepustili su Vučiću. Nadajući se da će rusko-ukrajinska kriza biti njihova odskočna daska, oni ćute i čekaju da se stvari raščiste bez njihovog učešća.

Uz političare, pritiscima, ucenama i destabilizaciji raduju se i biznismeni profiteri. Njima je bilo dobro i devedesetih i dvehiljaditih. I tada su se bogatili tako što su po niskim cenama otkupljivali strateške proizvode poput ulja, brašna i šećera, da bi izazivali nestašice na tržištu i rast cena, i onda profitirali na preprodaji po drastično većim cenama. Njihovo poslovanje je čista subverzija. Najobičnija diverzantska aktivnost. Otimačina bez presedana. I očekuju da treba da budemo srećni zato što je njima dobro.

Bojim se da špekulanti nisu sami. Da imaju savetnike spolja i iznutra. U mnogim zapadnim državama Sun Cua proučavaju temeljnije nego Bibliju. Izazivanje panike predstavlja indirektni mehanizam pritiska i iznude, da bi se izazvala promena političkog stava. Jasno je šta želi Zapad. Ali nije jasno šta je loše u tome, što mi želimo da živimo dobro na način za koji sami smatramo da je dobar? Koje uzvišeno pravo kršimo time što se ne mešamo u poslove velikih sila? Koji nebeski princip (a principi su utkani u njihov ustav) kršimo time što želimo da imamo svoju struju, svoju privredu, dobre plate i mogućnost da investicije biramo ne po tome iz koje zemlje dolaze, već po tome koliku dobrobit donose našim građanima? Koje pisano, ili nepisano pravilo remetimo time što ne želimo da na zimu naši domovi budu hladni, da se naša deca smrzavaju, i da naše fabrike ne mogu da rade, a da cene naših potreba poskupe do mere u kojoj građani ne mogu da ih plate? Kakav prestup činimo time što nećemo da zabranjujemo svojim građanima da čitaju knjige po ličnom izboru? Kakav zulum građani Srbije vrše time što više vole Dostojevskog od Stivena Kinga, a Tolstoja i Bulgakova od Sinklera Luisa, Meri Šeli, i što „Mašu i medveda„ vole više od Džonija Brava, Gogolja i Solženjicina od rijaliti programa? Šta je loše u tome što ne želimo da naš šećer i naša pšenica budu plen berzanskih špeukalanata? Ili što želimo da ih prodamo kada dostignu najveću cenu na tržištu, a ne kada odgovara šačici prevaranata? U čemu grešimo kada smatramo da pravo na slobodu odlučivanja i slobodno vođenje sopstvene države spada u osnovna ljudska prava? Zar nisu plamen slobode i nezavisnosti u odlučivanju uklesani u američki Ustav, kao garant prosperiteta, mira, stabilnosti i jednakih prava za sve? Kakav prekršaj činimo kada želimo isto za sebe? Zar se građani SAD nisu pobunili protiv Velike Britanije zato što je nastojala da uspostavi neosporan monopol nad trgovinom svih svojih kolonija. „Ali je Britanija, zaboravljajući sva upozorenja iz prošlosti - zaboravljajući lekcije ispisane krvlju svoje dece, kroz vekove prošlih vremena - preuzela obavezu da oporezuje ljude u kolonijama bez njihovog pristanka„ - rekao je Džon Kvinsi Adams 1839. godine, na godišnjicu usvajanja Ustava. Zar se niste borili da građani SAD imaju ista prava kao građani Velike Britanije? Da imaju građansku vlast? Zar se niste inspirisani Deklaracijom o pravima i slobodama građanina borili za engleske slobode, za suđenja pred porotom, za Magna Kartu i Habeas korpus akt? Za građansku demokratiju? 

Kada Srbija, kao demokratska zemlja građanske vlasti, traži da slobodno promišlja potencijale i mogućnosti, i samostalno donosi odluke o pridruživanju međunarodnim političkim, pravnim ili ekonomskim inicijativama, ona se bori za ista prava i slobode na kojima je izgrađena francuska republika, britanska monarhija i američka nezavisnost.

Zapitajte se da li time što Srbiju primoravate da se odrekne suverenog prava da samostalno odlučuje o svojim interesima i da postupa kako vi želite izdajete svaku stavku Deklaraciju o nezavisnosti. Da li izneveravate Monteskjea, Rusoa, Mila, Loka, Vilberforsa, Vašingtona, Frenklina, Adamsa? Izneveravate li poverenje građana Srbije u superiorne principe Zapada kojima se toliko ponosite? Zar time principe kojima se dičite ne svodite na najbrutalniju silu i najgoru vrstu obmane? Zar se ne plašite da bi Srbi kao tačnu mogli prihvatiti Kisindžerovu misao da je „politika manipulacije još od Niksona srž američke politike„?

I, na kraju, ako Zapad želi da se u odlučivanju vodimo golim interesom, njihovom glavnom političkom i životnom maksimom, onda ne treba da nas tera da uvedemo sankcije Rusiji. To je direktno usmereno protiv njihovih interesa. To ugrožava poslovanje njihovih kompanija u Srbiji. Dakle, umesto da Srbiju prisiljavaju da se pridruži Zapadu u uvođenju sankcija, i da onda gas kupuje po ektremno visokim cenama, treba da nas savetuju i podstiču da s Putinom budemo bolji nego ikad. Treba da navijaju da Vučić od Putina dobije gas po što nižoj ceni. Time bismo pomogli njihovom postojećim fabrikama, a ujedno bi se stvorili uslovi da zemlje EU, koristeći naš povlašćeni položaj otvore još više fabrika u Srbiji. To bi bilo korisno i po nas i po njih. Oni bi mogli da robu proizvode i prodaju po konkurentnim cenama i umesto deficita ostvare spoljnotrgovinski suficit. I umesto stagnacije i regresije zadrže progres. A Srbija bi dodatno podigla BDP, zaposlila ljude i obezbedila rast plata i penzija. Rusko-srpsko prijateljstvo je dobro i za zapadne države. Zapadu je nažalost važnije da nam umesto načina za sticanje političke i ekonomske izuzetnosti demonstrira silu i strah. Da pokažu da su moćni i jaki.

Ima jedan jednostavan način da se usaglasimo sa njima. Neka prestanu da potplaćuju naše ministre i poslanike i da od njih zahtevaju da rade u njihovom, a ne našem interesu. Zatim, neka u Ujedinjenim nacijama budu protiv nezavisnosti Kosova. Umesto rušenja, neka počnu da podržavaju Republiku Srpsku. Neka nam obezbede jeftiniji gas. Jeftinije kredite, i veto u UN, kad god je to u našu korist.

Ovako, čitajući preteće izjave i saopštenja EU, engleskih i američkih diplomata, svaki pristojan Srbin biće prinuđen da se seti Davida Štrpca: “O dobre li carevine krst joj ljubim. Fala joj kad toliko brine o nama”.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću