Резон: Како је Србија открила ко су јој пријатељи

Не могу да докажем, али је несумњиво да се списак повећао само на једној страни. Оној која интерес Србије, да у доношењу одлука следи сопствене интересе, види као непослушност.

Потрес коју су планска најава и планско негирање разговора изазвали на међународној сцени је фасцинантан. Број стручњака који су похитали да покажу како нас је Русија избацила из сфере интереса је још фасцинантнији. А посебно је импресивно њихово погрешно тумачење целе ситуације. У политици се ништа никада не тврди и не саопштава без разлога. Нити преурањено! Важне ствари се обелодањују раније да се разоткрију планови других. Намерно преурањена информација о разговору с Путином и циљани деманти Пескова, обелоданили су ко се у Србији обрадовао могућем губитку позиције Србије у гасној кризи, која тресе Европу. Тај срачунато пуштени балон о разговору, који ће се уместо у среду, или четвртак, одржати данас, у недељу, јесте удица која је на чистац истерала и бројне чланове СНС-а и владе Србије, али и изазвала исхитрену реакцију западних држава. Притом се одлука Србије да купује јефтиније енергенте, јер је то боље по њену привреду и грађане, ни по чему не разликује од одлуке било које државе чланице Натоа. Свако се бори да за себе обезбеди најјефтиније ресурсе, па и Србија.

Иако изузетна времена захтевају изузетност свих учесника политичког живота, опортунисти без визије навијају да Вучић поклекне и да Србија изгуби, јер у томе виде прилику за свој политички ћар. Они преко медија упућују савете, да треба одлучно, или одбити наредбе САД и ЕУ о увођењу санкција, или предлажу одлучно сврставање против Русије. Њихови савети и поруке имали би смисла да нису у много блажој ситуацији, поклекли за 24 сата. Грађани Србије заборавили су септембар 2010. године, када је власт Демократске странке, коју су представљали данашњи опозционари, након пораза у Међународном суду правде,  иницирала усвајање резолуције у Уједињеним нацијама на тему Косова којом је потврђено мишљење суда у Стразбуру. Резолуција, која је изгласана у Скупштини Србије преко ноћи је промењена на притисак Кетрин Ештон. Текстом који је усвојен у УН власт Тадића, Ђиласа, Јеремића, Новаковића, прихватила је као релевантно мишљење суда у Стразбуру о косовској независности и одлучивање о Косову предала у руке чиновника у Бриселу. Најгоре је кад политичари доносе последичне и изнуђене одлуке. Политичари који дозволе да буду заробљеници догађаја по природи ствари су губитници. То нам се, од 1990. године, дешавало толико често да се треба запитати да ли су све те лоше одлуке последица политичке глупости, или унапред прорачунате лоше политичке намере?

Вучић у комплексним политичким околностима настоји да сачува највредније што једна држава има - независност, слободу, мир, стабилност, економију и стандард грађана. Међутим, његов ентузијам, принципе и уверења не деле сви. У странци и Влади га прати неколицина. Милош Вучевић, Синиша Мали, Ана Брнабић, Владимир Ђукановић. Поједини министри и посланици се баве личном промоцијом, и брину само о томе како да обезбеде позиције за себе. СПС се показао још непоузданијим партнером него пре и током кампање. Све тешке битке и све тешке ударце препустили су Вучићу. Надајући се да ће руско-украјинска криза бити њихова одскочна даска, они ћуте и чекају да се ствари рашчисте без њиховог учешћа.

Уз политичаре, притисцима, уценама и дестабилизацији радују се и бизнисмени профитери. Њима је било добро и деведесетих и двехиљадитих. И тада су се богатили тако што су по ниским ценама откупљивали стратешке производе попут уља, брашна и шећера, да би изазивали несташице на тржишту и раст цена, и онда профитирали на препродаји по драстично већим ценама. Њихово пословање је чиста субверзија. Најобичнија диверзантска активност. Отимачина без преседана. И очекују да треба да будемо срећни зато што је њима добро.

Бојим се да шпекуланти нису сами. Да имају саветнике споља и изнутра. У многим западним државама Сун Цуа проучавају темељније него Библију. Изазивање панике представља индиректни механизам притиска и изнуде, да би се изазвала промена политичког става. Јасно је шта жели Запад. Али није јасно шта је лоше у томе, што ми желимо да живимо добро на начин за који сами сматрамо да је добар? Које узвишено право кршимо тиме што се не мешамо у послове великих сила? Који небески принцип (а принципи су уткани у њихов устав) кршимо тиме што желимо да имамо своју струју, своју привреду, добре плате и могућност да инвестиције бирамо не по томе из које земље долазе, већ по томе колику добробит доносе нашим грађанима? Које писано, или неписано правило реметимо тиме што не желимо да на зиму наши домови буду хладни, да се наша деца смрзавају, и да наше фабрике не могу да раде, а да цене наших потреба поскупе до мере у којој грађани не могу да их плате? Какав преступ чинимо тиме што нећемо да забрањујемо својим грађанима да читају књиге по личном избору? Какав зулум грађани Србије врше тиме што више воле Достојевског од Стивена Кинга, а Толстоја и Булгакова од Синклера Луиса, Мери Шели, и што „Машу и медведа„ воле више од Џонија Брава, Гогоља и Солжењицина од ријалити програма? Шта је лоше у томе што не желимо да наш шећер и наша пшеница буду плен берзанских шпеукаланата? Или што желимо да их продамо када достигну највећу цену на тржишту, а не када одговара шачици превараната? У чему грешимо када сматрамо да право на слободу одлучивања и слободно вођење сопствене државе спада у основна људска права? Зар нису пламен слободе и независности у одлучивању уклесани у амерички Устав, као гарант просперитета, мира, стабилности и једнаких права за све? Какав прекршај чинимо када желимо исто за себе? Зар се грађани САД нису побунили против Велике Британије зато што је настојала да успостави неоспоран монопол над трговином свих својих колонија. „Али је Британија, заборављајући сва упозорења из прошлости - заборављајући лекције исписане крвљу своје деце, кроз векове прошлих времена - преузела обавезу да опорезује људе у колонијама без њиховог пристанка„ - рекао је Џон Квинси Адамс 1839. године, на годишњицу усвајања Устава. Зар се нисте борили да грађани САД имају иста права као грађани Велике Британије? Да имају грађанску власт? Зар се нисте инспирисани Декларацијом о правима и слободама грађанина борили за енглеске слободе, за суђења пред поротом, за Магна Карту и Хабеас корпус акт? За грађанску демократију? 

Када Србија, као демократска земља грађанске власти, тражи да слободно промишља потенцијале и могућности, и самостално доноси одлуке о придруживању међународним политичким, правним или економским иницијативама, она се бори за иста права и слободе на којима је изграђена француска република, британска монархија и америчка независност.

Запитајте се да ли тиме што Србију приморавате да се одрекне сувереног права да самостално одлучује о својим интересима и да поступа како ви желите издајете сваку ставку Декларацију о независности. Да ли изневеравате Монтескјеа, Русоа, Мила, Лока, Вилберфорса, Вашингтона, Френклина, Адамса? Изневеравате ли поверење грађана Србије у супериорне принципе Запада којима се толико поносите? Зар тиме принципе којима се дичите не сводите на најбруталнију силу и најгору врсту обмане? Зар се не плашите да би Срби као тачну могли прихватити Кисинџерову мисао да је „политика манипулације још од Никсона срж америчке политике„?

И, на крају, ако Запад жели да се у одлучивању водимо голим интересом, њиховом главном политичком и животном максимом, онда не треба да нас тера да уведемо санкције Русији. То је директно усмерено против њихових интереса. То угрожава пословање њихових компанија у Србији. Дакле, уместо да Србију присиљавају да се придружи Западу у увођењу санкција, и да онда гас купује по ектремно високим ценама, треба да нас саветују и подстичу да с Путином будемо бољи него икад. Треба да навијају да Вучић од Путина добије гас по што нижој цени. Тиме бисмо помогли њиховом постојећим фабрикама, а уједно би се створили услови да земље ЕУ, користећи наш повлашћени положај отворе још више фабрика у Србији. То би било корисно и по нас и по њих. Они би могли да робу производе и продају по конкурентним ценама и уместо дефицита остваре спољнотрговински суфицит. И уместо стагнације и регресије задрже прогрес. А Србија би додатно подигла БДП, запослила људе и обезбедила раст плата и пензија. Руско-српско пријатељство је добро и за западне државе. Западу је нажалост важније да нам уместо начина за стицање политичке и економске изузетности демонстрира силу и страх. Да покажу да су моћни и јаки.

Има један једноставан начин да се усагласимо са њима. Нека престану да потплаћују наше министре и посланике и да од њих захтевају да раде у њиховом, а не нашем интересу. Затим, нека у Уједињеним нацијама буду против независности Косова. Уместо рушења, нека почну да подржавају Републику Српску. Нека нам обезбеде јефтинији гас. Јефтиније кредите, и вето у УН, кад год је то у нашу корист.

Овако, читајући претеће изјаве и саопштења ЕУ, енглеских и америчких дипломата, сваки пристојан Србин биће принуђен да се сети Давида Штрпца: “О добре ли царевине крст јој љубим. Фала јој кад толико брине о нама”.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу