Rezon: Faktor krtica, mračna tajna srpske politike

Piše: Milorad Bojović

Isti mehanizam špijunaže, isti princip podrivanja koji je kriminalcima i stranim obaveštajnim službama dostavljao podatke o strateškim koracima Đinđića, 18 godina nakon što je predsednik vlade streljan na vratima svog radnog mesta, aktivirao je svoje opasne pipke i sada preti Vučiću.

Ova paralela nije preterana. Niti je netačna.

Mesec dana nakon što je dozvolio policiji da formira specijalni tim za prisluškivanje „zemunskog klana” Zoran Đinđić je ubijen.

- Kratko i jasno, premijer Zoran Đinđić je rekao da zemunski klan sa zaštitom Milorada Ulemeka i pojedinih pripadnika JSO (Jedinice za specijalne operacije) te da se policijski i pravno moraju ozbebediti preduslovi za njihovo hapšenje i sudski postupak. I precizno nalaže primeNi svih raspoloživih mera i radnji prema ovoj grupaciji... Od 4. februara 2003. godine, UBPOK počinje primenu mera prema pripadnicima zemunskog klana. Prvi put u istoriji policija je dobila mogućnost prisluškivanja telefona - navodi Goran Živaljević, nekadašnji zamenik direktora BIA, u knjizi „Služba”.

Jednostavno je. „Zemunci” su pre vremena saznali sve detalje akcije „Sablja”, koja je protiv njih pripremana, i, zajedno sa korumpiranim delovima policije i bezbednosnih službi izveli su državni udar. Ubili su inicijatora akcije i osobu s najviše političke moći. Ubistvom premijera nastojali su da izazovu haos i pometnju, koja će im obezbediti pregovaračku poziciju i pomirenje s novim nosiocima vlasti.

Plan „zemunaca” nisu uništili ni manjak znanja ni višak samopouzdanja. U državnom udaru, prvi stradaju svedoci. Tranzicija porazumeva likvidaciju svih saučesnika kojima bi dug za krvave zasluge morao da se isplati u robi, novcu, poslovima, uslugama. Jednostavno, takvi dugovi nikad ne mogu biti namireni, jer glavni poverioci vole igru čistih računa, u kojima pešadija biva javno žrtvovana, a spavači koji obezbeđuju obaveštajne podatke ostaju zaštićeni i ušuškani u tami anonimnosti. Javna likvidacija Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića bila je dimna zavesa za očuvanje glavnih krtica - policajaca koji su inspiratore i organizatore atentata snabdevali najpoverljivijim informacijama, a koje su pribavljali prisluškivanjem.

Kurt Erih Sukerto, poznatiji kao Kurcio Malaparte, Edvard Lutvak, Nikolaj Marinov, Oleg Glazunov, i drugi autori ističu da „ljudi iz državnog aparata koji učestvuju u zaveri, i nakon  prevrata, ostaju anonimni za širu javnost”.

Uoči formiranja nove Vlade Srbije, Vučić je najavio frontalnu borbu protiv organizovanog kriminala, i obezbeđivanje još bolje ekonomske pozicije Srbije. To odgovara samo običnim građanima. 

Dakle, nije pitanje da li je Vučić prisluškivan. Jasno je da jeste. Pitanje je u čijem interesu i s kojim namerama srpska policija špijunira predsednika Srbije? Ne traži se srpski Edvard Snouden, već Yory Blejk.

Pauci, koji od 1956. pletu mreže oko srpskih vratova, formirali su četvorostruki prsten tihog gušenja jedne države, jednog naroda. Konstanta nazadovanja, stagnacije i neprestane, gotovo infantilne zavisnosti od stranih donacija, pomoći i skupih kredita i finansijskih aranžmana obezbeđena je kroz samoobnavljanje komunističke elite, koja je tako predano, tako pouzdano i fanatično razorila Jugoslaviju i gurnula je u krvavi građanski rat. Kao u epskoj pesmi, sve što oni nisu uspeli da unište ratom, uspeli su da dokrajče njihovi najbliži srodnici i učenici u miru. Formiranjem tajkunsko-političke hidre, ceo narod gurnut je u ambis egzistencijalne zavisnosti od dobre volje desetak ljudi. I, na kraju, da bi srpsko dužničko ropstvo i totalnu rasprodaju svih resursa učinili konstantom forimirali su kriminalni sistem, u kom pojedini sistemi policije i mafija funkcionišu kao riba dvodihalica.

Većina pretendenata na srpski presto, a to nisu samo političari opozicije, puzajući državni udar vidi kao najpouzdaniji način dolaska na vlast. I zato energiju kompletne opozicije, dela medija i kompromitovanih pojedinaca unutar vladajućih struktura, umesto u terenski rad i susret s biračima usmeravaju u potkupljivanje i zloupotrebu službi bezbednosti. Od odmetnutih, ili, još bolje rečeno, podmetnutih državnih službenika, očekuju da im pripreme teren za brzopotezno preuzimanje vlasti, mimo izbora. 

Vučić nije špijuniran bez cilja. Po prirodi posla predsednik države svakodnevno obavlja na desetine važnih razgovora. U zemlji i inostranstvu. Ko su naručioci za koje su 24 sata, sedam dana u nedelji prikupljani podaci o strateškim potezima predsednika Srbije, države Srbije i Vlade na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu?

Jesu li policajci informisali pripadnike kriminalnih klanova o operativnim planovim njihovog hapšenja? Jesu li strane službe izveštavane o planovima u kopnenoj zoni bezbednosti? O razgovorima s drugim državnicima?

Pošto je sve što predsednik jedne države radi zanimljivo velikom broju interesnih grupacija, istraga mora da se radi oprezno, da spavači ne utonu u hibernaciju. Istovremeno, tehnika obznanjivanja, izvedena je školski dobro. Otkriveno je ko je i s kim imao pojačanu komunikaciju, ko je koga posetio, a ko je od koga tražio zaštitu.

Kad budu saopšteni rezultati akcije, i kad krtice koje su decenijama trgovale našom budućnošću budu otpuštene i javno prokazane, Srbija će dugoročno biti bolja zemlja za život. Dakle, sve operativce treba otpustiti i na konkursu zaposliti nove ljude.

Nažalost, Srbi su na početku 2021. godine dobili novu potvrdu da je Čarls Darvin bio u pravu, kada je svet obavestio da je mimikrija ključ opstanka. Model po kom Srbi postaju uspešeni tek kad se upišu u špijune, patentiran je još u vreme turske vladavine. Uprkos ustancima i ratovima, mentalitet poturica ostao je dominantna biološka i politička misao kod većine Srba.

Afera s prisluškivanjem otkrila je sudbinu svih srpskih vladara. Sve njih zajedno neuspešnima su učinili Srbi. Hraneći svoju izopačenu želju za pljačkom, vlastela je međusobno opanjkavanje i špijunažu uvela kao osnovni uzor, kao jedini obrazac ponašanja. Sklon svemu naopakom, veliki deo Srba je u trebnik vlastite propasti, umesto devete božje zapovesti – ne svedoči lažno na bližnjega svoga, upisao spletkarenje protiv najbližih kao ličnu, samo njima znanu zapovest.

Spletke, urote i podmetanja bahatih velmoža željnih moći i vlasti nisu potkopali Cara Dušana, niti Cara Lazara – nego Srbiju. U Marselju nije likvidiran samo kralj Aleksandar, srušena je Srbija. Zemunski klan i DOS nisu streljali samo Đinđića. Posle njegove smrti Srbija je gurnuta u deveti krug pakla, gde smo kao u prvobitnoj zajednici bili pljačkani i ponižavani od silnika.

Milion puta prodata, prevarena, pokradena i prokazana Srbija nema mnogo šansi da preživi, ako ne saznamo ko predsedniku i državi radi o glavi. 

Ponovno potonuće u socijalnu inerciju, u kojoj smo kao društvo bili zaglavljeni više od dve decenije, može biti jedan od benefita koji plaćaju naručioci tajne akcije prisluškivanja najvažnije ličnosti u državi.

Raskrinkavanjem afere „prisluškivanje” sporazumi i paktovi s narodom postaju politička prošlost. Male stvari, koje svakodnevni život običnih ljudi čine lepšim i dostojanstvenijim, najzad će postati suština upravaljanja! Izgradnja kanalizacija i vodovoda u srpskim naseljima biće novi argument da srpska politika postaje okrenuta čoveku, jer će ukinuti periferiju kao politički pojam i program. 

Periferija je u eri neoliberalne demokratije DOS-a postala stvar političkog ineženjeringa, tako što je politička geografija postala sveto pismo, jedina vera i jedina ideologija. Ljudski život imao je smisao samo ako se uklapao u matematičku formulu koju su srpskim političkim izvršiocima početkom devedesetih godina prošlog veka doneli čarobnjaci političkog marketinga sa zapada. Definicija za dobijanje izbora zasnivala se na igri velikih brojeva. Fokus je stavljan na gradove i naselja s velikim brojem stanovnika. Mesta s malim brojem glasača postajala su izlišna i nepotrebna. Izostavljana su iz svih planova razvoja, jer nisu odgovarala političkim kalkulacijama i interesima političkih despota iz Krunske i njihovih vojvoda u Izvršnom veću Vojvodine. Celih 20 godina, prigradska naselja velikih gradova postojala su samo kao količnik. Deljenje je bilo jedina računska operacija koju su poznavali i priznavali, bilo kad građane dele na poželjne i nepoželjne, ili kad dele novac potrošen na realizaciju izmišljenih projekata.

I sad, jasno je da pitanje čemu služi špijuniranje predsednika postavljaju samo oni kojima ne odgovara da običan čovek živi bolje? Ujedno, izlazak na izbore ne daje nikakvu garanciju da je opozicija sposobna da pobedi Srpsku naprednu stranku i Vučića. I zato se trude da nedopuštenim obaveštajnim radom saznaju njegove planove i pokušaju da ga eliminišu i ponovo porobe Srbiju.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću