Резон: Фактор кртица, мрачна тајна српске политике

Пише: Милорад Бојовић

Исти механизам шпијунаже, исти принцип подривања који је криминалцима и страним обавештајним службама достављао податке о стратешким корацима Ђинђића, 18 година након што је председник владе стрељан на вратима свог радног места, активирао је своје опасне пипке и сада прети Вучићу.

Ова паралела није претерана. Нити је нетачна.

Месец дана након што је дозволио полицији да формира специјални тим за прислушкивање „земунског клана” Зоран Ђинђић је убијен.

- Кратко и јасно, премијер Зоран Ђинђић је рекао да земунски клан са заштитом Милорада Улемека и појединих припадника ЈСО (Јединице за специјалне операције) те да се полицијски и правно морају озбебедити предуслови за њихово хапшење и судски поступак. И прецизно налаже примеНи свих расположивих мера и радњи према овој групацији... Од 4. фебруара 2003. године, УБПОК почиње примену мера према припадницима земунског клана. Први пут у историји полиција је добила могућност прислушкивања телефона - наводи Горан Живаљевић, некадашњи заменик директора БИА, у књизи „Служба”.

Једноставно је. „Земунци” су пре времена сазнали све детаље акције „Сабља”, која је против њих припремана, и, заједно са корумпираним деловима полиције и безбедносних служби извели су државни удар. Убили су иницијатора акције и особу с највише политичке моћи. Убиством премијера настојали су да изазову хаос и пометњу, која ће им обезбедити преговарачку позицију и помирење с новим носиоцима власти.

План „земунаца” нису уништили ни мањак знања ни вишак самопоуздања. У државном удару, први страдају сведоци. Транзиција поразумева ликвидацију свих саучесника којима би дуг за крваве заслуге морао да се исплати у роби, новцу, пословима, услугама. Једноставно, такви дугови никад не могу бити намирени, јер главни повериоци воле игру чистих рачуна, у којима пешадија бива јавно жртвована, а спавачи који обезбеђују обавештајне податке остају заштићени и ушушкани у тами анонимности. Јавна ликвидација Душана Спасојевића и Милета Луковића била је димна завеса за очување главних кртица - полицајаца који су инспираторе и организаторе атентата снабдевали најповерљивијим информацијама, а које су прибављали прислушкивањем.

Курт Ерих Сукерто, познатији као Курцио Малапарте, Едвард Лутвак, Николај Маринов, Олег Глазунов, и други аутори истичу да „људи из државног апарата који учествују у завери, и након  преврата, остају анонимни за ширу јавност”.

Уочи формирања нове Владе Србије, Вучић је најавио фронталну борбу против организованог криминала, и обезбеђивање још боље економске позиције Србије. То одговара само обичним грађанима. 

Дакле, није питање да ли је Вучић прислушкиван. Јасно је да јесте. Питање је у чијем интересу и с којим намерама српска полиција шпијунира председника Србије? Не тражи се српски Едвард Сноуден, већ Yory Блејк.

Пауци, који од 1956. плету мреже око српских вратова, формирали су четвороструки прстен тихог гушења једне државе, једног народа. Константа назадовања, стагнације и непрестане, готово инфантилне зависности од страних донација, помоћи и скупих кредита и финансијских аранжмана обезбеђена је кроз самообнављање комунистичке елите, која је тако предано, тако поуздано и фанатично разорила Југославију и гурнула је у крвави грађански рат. Као у епској песми, све што они нису успели да униште ратом, успели су да докрајче њихови најближи сродници и ученици у миру. Формирањем тајкунско-политичке хидре, цео народ гурнут је у амбис егзистенцијалне зависности од добре воље десетак људи. И, на крају, да би српско дужничко ропство и тоталну распродају свих ресурса учинили константом форимирали су криминални систем, у ком поједини системи полиције и мафија функционишу као риба дводихалица.

Већина претендената на српски престо, а то нису само политичари опозиције, пузајући државни удар види као најпоузданији начин доласка на власт. И зато енергију комплетне опозиције, дела медија и компромитованих појединаца унутар владајућих структура, уместо у теренски рад и сусрет с бирачима усмеравају у поткупљивање и злоупотребу служби безбедности. Од одметнутих, или, још боље речено, подметнутих државних службеника, очекују да им припреме терен за брзопотезно преузимање власти, мимо избора. 

Вучић није шпијуниран без циља. По природи посла председник државе свакодневно обавља на десетине важних разговора. У земљи и иностранству. Ко су наручиоци за које су 24 сата, седам дана у недељи прикупљани подаци о стратешким потезима председника Србије, државе Србије и Владе на унутрашњем и спољнополитичком плану?

Јесу ли полицајци информисали припаднике криминалних кланова о оперативним плановим њиховог хапшења? Јесу ли стране службе извештаване о плановима у копненој зони безбедности? О разговорима с другим државницима?

Пошто је све што председник једне државе ради занимљиво великом броју интересних групација, истрага мора да се ради опрезно, да спавачи не утону у хибернацију. Истовремено, техника обзнањивања, изведена је школски добро. Откривено је ко је и с ким имао појачану комуникацију, ко је кога посетио, а ко је од кога тражио заштиту.

Кад буду саопштени резултати акције, и кад кртице које су деценијама трговале нашом будућношћу буду отпуштене и јавно проказане, Србија ће дугорочно бити боља земља за живот. Дакле, све оперативце треба отпустити и на конкурсу запослити нове људе.

Нажалост, Срби су на почетку 2021. године добили нову потврду да је Чарлс Дарвин био у праву, када је свет обавестио да је мимикрија кључ опстанка. Модел по ком Срби постају успешени тек кад се упишу у шпијуне, патентиран је још у време турске владавине. Упркос устанцима и ратовима, менталитет потурица остао је доминантна биолошка и политичка мисао код већине Срба.

Афера с прислушкивањем открила је судбину свих српских владара. Све њих заједно неуспешнима су учинили Срби. Хранећи своју изопачену жељу за пљачком, властела је међусобно опањкавање и шпијунажу увела као основни узор, као једини образац понашања. Склон свему наопаком, велики део Срба је у требник властите пропасти, уместо девете божје заповести – не сведочи лажно на ближњега свога, уписао сплеткарење против најближих као личну, само њима знану заповест.

Сплетке, уроте и подметања бахатих велможа жељних моћи и власти нису поткопали Цара Душана, нити Цара Лазара – него Србију. У Марсељу није ликвидиран само краљ Александар, срушена је Србија. Земунски клан и ДОС нису стрељали само Ђинђића. После његове смрти Србија је гурнута у девети круг пакла, где смо као у првобитној заједници били пљачкани и понижавани од силника.

Милион пута продата, преварена, покрадена и проказана Србија нема много шанси да преживи, ако не сазнамо ко председнику и држави ради о глави. 

Поновно потонуће у социјалну инерцију, у којој смо као друштво били заглављени више од две деценије, може бити један од бенефита који плаћају наручиоци тајне акције прислушкивања најважније личности у држави.

Раскринкавањем афере „прислушкивање” споразуми и пактови с народом постају политичка прошлост. Мале ствари, које свакодневни живот обичних људи чине лепшим и достојанственијим, најзад ће постати суштина управаљања! Изградња канализација и водовода у српским насељима биће нови аргумент да српска политика постаје окренута човеку, јер ће укинути периферију као политички појам и програм. 

Периферија је у ери неолибералне демократије ДОС-а постала ствар политичког инежењеринга, тако што је политичка географија постала свето писмо, једина вера и једина идеологија. Људски живот имао је смисао само ако се уклапао у математичку формулу коју су српским политичким извршиоцима почетком деведесетих година прошлог века донели чаробњаци политичког маркетинга са запада. Дефиниција за добијање избора заснивала се на игри великих бројева. Фокус је стављан на градове и насеља с великим бројем становника. Места с малим бројем гласача постајала су излишна и непотребна. Изостављана су из свих планова развоја, јер нису одговарала политичким калкулацијама и интересима политичких деспота из Крунске и њихових војвода у Извршном већу Војводине. Целих 20 година, приградска насеља великих градова постојала су само као количник. Дељење је било једина рачунска операција коју су познавали и признавали, било кад грађане деле на пожељне и непожељне, или кад деле новац потрошен на реализацију измишљених пројеката.

И сад, јасно је да питање чему служи шпијунирање председника постављају само они којима не одговара да обичан човек живи боље? Уједно, излазак на изборе не даје никакву гаранцију да је опозиција способна да победи Српску напредну странку и Вучића. И зато се труде да недопуштеним обавештајним радом сазнају његове планове и покушају да га елиминишу и поново поробе Србију.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу