Rezon: Đinđić bi se danas borio protiv opozicije

Stranke bez politike Đinđićevu smrt ne zlouporebljavaju slučajno. Isturajući je kao štit maskiraju sopstvenu nesposobnost. Bezidejnost. Korupcionaško nasleđe i veze s ljudima sumnjivih biografija. Razmere njihovih zabluda i pogrešnih uverenja su toliko velike da Đinđićeva senka nije dovoljno velika da ih prekrije. Neođinđićevski dogmatizam imao bi smisla da njihove aktivnosti nisu sušta suprotnost Đinđićevoj viziji politike. Svi apsoluti imaju sumnjiv karakter. Naročito ako ih zastupaju osobe sumnjivog ličnog i profesionalnog kredibiliteta.

Da politiku tumače i doživljavaju ikako drugačije osim sredstva za dolazak na vlast kao mehaznima ličnog bogaćenja, prestali bi da koriste Đinđića kao grudobran. Budući da protekom vremena, afiniteti, želje, potrebe i shvatanja biračkog tela evoluiraju, opozicija sebi ne čini uslugu. Insistiranjem na Đinđiću oni ne osvajaju naklonost današnjih glasača, jer njihove potrebe prevazilaze snagu podgrevanih reminiscencija. Oni žive futur. Pluskvamperfekat je nerazumljiva, nedokučiva kategorija. Stalnim pozivanjem na Đinđića opozicija potvrđuje da nema nikakvu viziju, nikakav program, i da je on čak i mrtav politički više živ od njih.

Politika budućnosti se ne gradi na jeftinim parafrazama. Izvitoperenim citatima. Izmišljenom bliskošću.

Šta građani danas mogu iščitati iz opozicine nekromantije? Ništa dobro! Razumeće da je reč o skupini avanturista koja prema svim parametrima predstavlja sve protiv čega se Đinđić borio. Pozivanjem na njega, oni zapravo žele da izbegnu odgovornost za ekonomsku propast Srbije pod njihovom vlašću. I da prikriju svoj angažman na tajkunizaciji i tabloidizaciji Srbije, i njenom pretvaranju u leglo korupcije i kriminala.

Đinđić bi danas bio protiv Đilasa, Jeremića, Tadića, Obradovića, a ne protiv Vučića.

Dokaza ima napretek. Navešću samo najosnovnije.

Borba protiv mafije. Đinđiću je, nažalost oduzela život. Vučić, ako policija, sud i tužilaštvo urade svoj posao, ima šansu da pobedi.

Brzo rešavanje problema Kosova, koje je zagovarao Đinđić, u shvatanju današnje opozicije znači samo jedno - bespogovorno priznavanje srpske teritorije kao nezavisne albanske države. Što je apsulutno suprotno Đinđićevoj viziji, koja se sastojala od tri predloga, izneta u pismu Toniju Bleru. Nijedno od tih rešenja nije predviđalo nezavisnost.

Pored opozicionih lidera na tome isistira samo SANU. Institucija koja je sve počela pre 35 godina i sada nastoji da još jednim porazom zatvori krug srpske propasti. Kad je 1986. objavljen čuveni Memorandum, detektujući Jugoslaviju kao grobnicu srpskih ideala, njegovi kreatori predložili su da se Srbima omogući da žive u jednoj državi. Sledeći njihove smernice, savete i putokaze, srpska politička elita zalutala je na stranputicu, s koje se deset godina po donošenju Memoranduma vratila u pratnji 500.000 prognanih Srba iz Hrvatske i Bosne.

Ne shvatajući da će Brozov provizorijum biti rastavljen po istoj frankenštajnskoj šemi po kojoj je sklapan, verovali su ljudima opasnih namera. Vuku Draškoviću. Slobodanu Miloševiću. Đinđiću. Koštunici. Tadiću. Dajući im glasove, darovali su im autoritet i pravo da unište sve što se moglo sačuvati.

Sličnim bespućem danas, 35 godina kasnije, koračaju predsednik SANU i srpska opozicija. Skupocenost Kosova ne meri se samo fabrikama, putevima, rudnicima, niti kućama, nego ljudskim životima. Količinom suza i krvi. Brojem grobova.

Kostićeva izjava jeste lično mišljenje, ali nije izrečena slučajno. I kad zatreba biće joj dodeljena memorandumska snaga.

Uprkos obećanjima, zamkama i pretnjama, Kosovo predstavlja tačku u kojoj se lomi srpska budućnost. I to, danas, razume samo Vučić. I zato njegovo insistiranje na dijalogu predstavlja jedini način da potencijalni gubitak svedemo na minimum. Odnosno da koristeći uticaj dobre ekonomske pozicije, odličnih prijateljstava i veza s velikim silama, izvučemo maksimum. Sve drugo može predstavljati samo poraz.

Otkopavali bi grobove. Rušili spomenike. Iskopavali zaboravljene mržnje u vremenu kad nova seoba naroda i Kovid 19 brišu granice država, kad ceo svet, zahvaljujući industriji zabave, i konzumerizmu, ceni iste "vrednosti".

Pomenuću samo nekoliko najočiglednijih laži političkih stranaka bez birača u Novom Sadu. Pre nekoliko godina pokrenut je projekat da se u Veterniku i Futogu podigne stambeni kompleks za rešavanje stambenog pitanja velikog broja izbeglica. Opozicija je tada plašila Novosađane optužbama da vlast gradi stanove za migrante iz Afrike i Bliskog Istoka. Nijedan migrant u međuvremenu nije zanoćio u Novom Sadu.

Već dve godine nepoznate individue nastoje da među Novosađane ubace seme mržnje tvrdnjama da spomenik neviim žrtvama zapravo veliča fašiste jer će na spomeniku biti ispisana njihova imena. Istina je da na spomeniku neće biti ispisano nijedno ime. Stajaće samo natpis na kom će na srpskom, nemačkom i mađarskom pisati da je to spomenik nevinim žrtvama Drugog svetskog rata.

Treba se zapitati ko, i sa kojim razlogom i potrebama, u 21. veku, stvara i neprestano podgreva mit da su Srbi i Mađari smrtni neprijatelji jedni drugima? Da su četnici i partizani i dalje krvni dušmani?

Drugu laž plasirao je političar, koji u poslednjih 30 godina nije uradio ništa što nije bilo u sukobu sa zakonom. Nasip za veslačku stazu pretvorio je u bedem za izgradnju nepostojećeg stambenog i hotelskog kompleksa.

Ako nisam u pravu neka dokažu da su moje informacije netačne. Ili pogrešne.

Širenju laži najviše doprinosi takozvano elitno novinarstvo. Pod krinkom objektivne istine ono širi vesti iz krajnje sumnjivih izvora, omogućavajući da tvrdnje kompromitovanih sagovornika, dobiju jednak tretman kao zvanične i proverljive činjenice.

Zahvaljujući redakcijama koje se predstavljaju kao suprotnost tabloidnom žurnalizmu postalo je moguće da političari koji su dokazano lagali birače, bili hapšeni, osuđivani, i hvatani u korupcionaškim aferama, budu referentni kreatori javnog mnjenja.

Internet je uspostavio diktat da sve vesti, bez obzira gde se objavljuju, u "beloj" ili "žutoj" štampi, postanu jeftine. Ali, što je najzanimljivije broj izmišljenih priča i lažnih vesti, postao je brojniji u takozvanim ozbiljnim medijima, nego u žutoj štampi. Posebno je problematična sve izraženija tendencija centara moći da se svi mediji koji podržavaju opoziciju definišu kao vlasnici objektivne istine, a da se mediji koji navijaju za vlast, proglase za tabloide. Pritom se polazi od premise da tabloidni medij, objavljuje samo laži. Terminološka zabluda, koja se nameće, nije slučajna. Njome se prikriva sistemska manipulacija jedne interesne grupe. Pretpostavljati da opozicija uvek govori istinu, a da pozicija uvek laže, jednaka je verovanju da je zemlja ravna ploča, koju nose slonovi, ili kornjače. Politika je po svojoj prirodi aktivnost koja je sklona manipulaciji i upotrebi činjenica samo u odgovarajućem kontekstu.

Bezrezervno verovanje opozicionim političarima u Srbiji je postalo važnije od svih zakona novinarstva. Kredibilitet izvora prestao je da bude ključni alat pri obradi i plasmanu informacija. Vesti iz krajnje sumnjivih izvora, i tvrdnje kompromitovanih sagovornika, dobijaju jednak tretman kao zvanične i proverljive činjenice. I samo je u Srbiji moguće da političari koji su dokazano lagali birače, bili hapšeni, osuđivani, i hvatani u korupcionaškim aferama, postaju referentni kreatori javnog mnjenja. Novinarstvo je isuviše ozbiljna stvar da bi počivalo na rečima osoba s manjkom etike i nedostatkom odgovornosti. Mediji će povratiti svoj kredibilitet kad pouzdane izvore razdvoje od političkih avanturista.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću)