Резон: Ђинђић би се данас борио против опозиције

Странке без политике Ђинђићеву смрт не злоупоребљавају случајно. Истурајући је као штит маскирају сопствену неспособност. Безидејност. Корупционашко наслеђе и везе с људима сумњивих биографија. Размере њихових заблуда и погрешних уверења су толико велике да Ђинђићева сенка није довољно велика да их прекрије. Неођинђићевски догматизам имао би смисла да њихове активности нису сушта супротност Ђинђићевој визији политике. Сви апсолути имају сумњив карактер. Нарочито ако их заступају особе сумњивог личног и професионалног кредибилитета.

Да политику тумаче и доживљавају икако другачије осим средства за долазак на власт као мехазнима личног богаћења, престали би да користе Ђинђића као грудобран. Будући да протеком времена, афинитети, жеље, потребе и схватања бирачког тела еволуирају, опозиција себи не чини услугу. Инсистирањем на Ђинђићу они не освајају наклоност данашњих гласача, јер њихове потребе превазилазе снагу подгреваних реминисценција. Они живе футур. Плусквамперфекат је неразумљива, недокучива категорија. Сталним позивањем на Ђинђића опозиција потврђује да нема никакву визију, никакав програм, и да је он чак и мртав политички више жив од њих.

Политика будућности се не гради на јефтиним парафразама. Извитопереним цитатима. Измишљеном блискошћу.

Шта грађани данас могу ишчитати из опозицине некромантије? Ништа добро! Разумеће да је реч о скупини авантуриста која према свим параметрима представља све против чега се Ђинђић борио. Позивањем на њега, они заправо желе да избегну одговорност за економску пропаст Србије под њиховом влашћу. И да прикрију свој ангажман на тајкунизацији и таблоидизацији Србије, и њеном претварању у легло корупције и криминала.

Ђинђић би данас био против Ђиласа, Јеремића, Тадића, Обрадовића, а не против Вучића.

Доказа има напретек. Навешћу само најосновније.

Борба против мафије. Ђинђићу је, нажалост одузела живот. Вучић, ако полиција, суд и тужилаштво ураде свој посао, има шансу да победи.

Брзо решавање проблема Косова, које је заговарао Ђинђић, у схватању данашње опозиције значи само једно - беспоговорно признавање српске територије као независне албанске државе. Што је апсулутно супротно Ђинђићевој визији, која се састојала од три предлога, изнета у писму Тонију Блеру. Ниједно од тих решења није предвиђало независност.

Поред опозиционих лидера на томе исистира само САНУ. Институција која је све почела пре 35 година и сада настоји да још једним поразом затвори круг српске пропасти. Кад је 1986. објављен чувени Меморандум, детектујући Југославију као гробницу српских идеала, његови креатори предложили су да се Србима омогући да живе у једној држави. Следећи њихове смернице, савете и путоказе, српска политичка елита залутала је на странпутицу, с које се десет година по доношењу Меморандума вратила у пратњи 500.000 прогнаних Срба из Хрватске и Босне.

Не схватајући да ће Брозов провизоријум бити растављен по истој франкенштајнској шеми по којој је склапан, веровали су људима опасних намера. Вуку Драшковићу. Слободану Милошевићу. Ђинђићу. Коштуници. Тадићу. Дајући им гласове, даровали су им ауторитет и право да униште све што се могло сачувати.

Сличним беспућем данас, 35 година касније, корачају председник САНУ и српска опозиција. Скупоценост Косова не мери се само фабрикама, путевима, рудницима, нити кућама, него људским животима. Количином суза и крви. Бројем гробова.

Костићева изјава јесте лично мишљење, али није изречена случајно. И кад затреба биће јој додељена меморандумска снага.

Упркос обећањима, замкама и претњама, Косово представља тачку у којој се ломи српска будућност. И то, данас, разуме само Вучић. И зато његово инсистирање на дијалогу представља једини начин да потенцијални губитак сведемо на минимум. Односно да користећи утицај добре економске позиције, одличних пријатељстава и веза с великим силама, извучемо максимум. Све друго може представљати само пораз.

Откопавали би гробове. Рушили споменике. Ископавали заборављене мржње у времену кад нова сеоба народа и Ковид 19 бришу границе држава, кад цео свет, захваљујући индустрији забаве, и конзумеризму, цени исте "вредности".

Поменућу само неколико најочигледнијих лажи политичких странака без бирача у Новом Саду. Пре неколико година покренут је пројекат да се у Ветернику и Футогу подигне стамбени комплекс за решавање стамбеног питања великог броја избеглица. Опозиција је тада плашила Новосађане оптужбама да власт гради станове за мигранте из Африке и Блиског Истока. Ниједан мигрант у међувремену није заноћио у Новом Саду.

Већ две године непознате индивидуе настоје да међу Новосађане убаце семе мржње тврдњама да споменик невиим жртвама заправо велича фашисте јер ће на споменику бити исписана њихова имена. Истина је да на споменику неће бити исписано ниједно име. Стајаће само натпис на ком ће на српском, немачком и мађарском писати да је то споменик невиним жртвама Другог светског рата.

Треба се запитати ко, и са којим разлогом и потребама, у 21. веку, ствара и непрестано подгрева мит да су Срби и Мађари смртни непријатељи једни другима? Да су четници и партизани и даље крвни душмани?

Другу лаж пласирао је политичар, који у последњих 30 година није урадио ништа што није било у сукобу са законом. Насип за веслачку стазу претворио је у бедем за изградњу непостојећег стамбеног и хотелског комплекса.

Ако нисам у праву нека докажу да су моје информације нетачне. Или погрешне.

Ширењу лажи највише доприноси такозвано елитно новинарство. Под кринком објективне истине оно шири вести из крајње сумњивих извора, омогућавајући да тврдње компромитованих саговорника, добију једнак третман као званичне и проверљиве чињенице.

Захваљујући редакцијама које се представљају као супротност таблоидном журнализму постало је могуће да политичари који су доказано лагали бираче, били хапшени, осуђивани, и хватани у корупционашким аферама, буду референтни креатори јавног мњења.

Интернет је успоставио диктат да све вести, без обзира где се објављују, у "белој" или "жутој" штампи, постану јефтине. Али, што је најзанимљивије број измишљених прича и лажних вести, постао је бројнији у такозваним озбиљним медијима, него у жутој штампи. Посебно је проблематична све израженија тенденција центара моћи да се сви медији који подржавају опозицију дефинишу као власници објективне истине, а да се медији који навијају за власт, прогласе за таблоиде. Притом се полази од премисе да таблоидни медиј, објављује само лажи. Терминолошка заблуда, која се намеће, није случајна. Њоме се прикрива системска манипулација једне интересне групе. Претпостављати да опозиција увек говори истину, а да позиција увек лаже, једнака је веровању да је земља равна плоча, коју носе слонови, или корњаче. Политика је по својој природи активност која је склона манипулацији и употреби чињеница само у одговарајућем контексту.

Безрезервно веровање опозиционим политичарима у Србији је постало важније од свих закона новинарства. Кредибилитет извора престао је да буде кључни алат при обради и пласману информација. Вести из крајње сумњивих извора, и тврдње компромитованих саговорника, добијају једнак третман као званичне и проверљиве чињенице. И само је у Србији могуће да политичари који су доказано лагали бираче, били хапшени, осуђивани, и хватани у корупционашким аферама, постају референтни креатори јавног мњења. Новинарство је исувише озбиљна ствар да би почивало на речима особа с мањком етике и недостатком одговорности. Медији ће повратити свој кредибилитет кад поуздане изворе раздвоје од политичких авантуриста.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу)