Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Резон: Брисел и фатаморгана политичког дијалога

01.11.2020. 15:20 15:23
Пише:
Фото: Privatna arhiva

Позив на дијалог није покушај да се побољша политички амбијент и убрза економски просперитет Србије, пошто ће Србија ове године, по проценама Светске банке и ММФ-а имати највећи раст у Европи, већ намера да се Србима одузме пословна способност, и власт им се наметне мимо избора.

Пише: Милорад Бојовић

Србији нису потребни избори. Срби, по мишљењу Тање Фајон, и једног дела тајкунској Србији наклоњених европских моћника, нису кадри да самостално одлучују о својој судбини. Следствено томе, избори ће бити под знаком питања све док бизнис коалиција - десет тајкуна и три политичара без бирача - Ђилас, Јеремић и Обрадовић - не обезбеди довољно гласова за освајање власти. Значи никад!

Зато се Европска унија посредством Фајонове нашла у улози социјалног радника. Врховног тутора који непослушним штићеницима треба да наметне старатеље. Позив на дијалог није покушај да се побољша политички амбијент и убрза економски просперитет Србије, пошто ће Србија ове године, по проценама Светске банке и ММФ-а имати највећи раст у Европи, већ намера да се Србима одузме пословна способност, и власт им се наметне мимо избора.

Позив на дијалог је префињено лукавство. Фатаморгана. Смоквин лист који од бирача треба да сакрије чињеницу да се политичке снаге, које подржавају Фајон и њени шефови, све више уситњавају, и да су њихове дојучерашње центрипеталне тенденције прерасле у непомирљиви центрифугални неспоразум.

Понуда о новом дијалогу је опасна колико и добронамерна. Европски парламент не заговара дијалог зато што СНС и опозиција не чују једни друге. Још мање зато што се Ђилас, Јеремић и Обрадовић не разумеју с бирачима. Они на дијалогу инсистирају зато што знају да ће им пропасти план да се Срби поново претворе у Пигмеје, уколико се директно не умешају. Промену политичких односа покушаће да осигурају уз помоћ не баш обећавајућих, али много пута опробаних политичких алата - чаробрног маркетиншког штапића, шаке празних обећања о чланству и баснословним парама из ЕУ фондова, завежљајем обмане о људским правима, и полудипломатском агендом пуном претњи и уцена.

Охрабрена порукама из Брисела, опозиција ће све снажније вршити притисак на Европску унију да их мимо избора прогласи за релевантан политички фактор, и победнике пре гласања. Они заштиту Брисела не траже зато што су уверени у свој успех, већ се плаше Вучићевог још убедљивијег тријумфа. На то их приморавају непобитне чињенице - непостојање чланства, мањак идеја, изостанак теренског рада, јасне визије, бољег политичког плана.

Шта је стратешки улог Тање Фајон и дела међународне заједнице? Шта нуде Србима? Шта нуде Србији, коју су од увођења вишестраначја 1991, покушавали да сведу на Београдски пашалук.

Тања Фајон по свему судећи не жели добро Србији. Или су подаци које које јој достављају странке организоване у картел, који тврди да ће кад сруше Вучића учинити да Србија доживи економски препород, аналитички удешени тако да буду супротни чињеничном стању. Но, будући да су Вучићеви опоненти бар 12 година провели на власти, њихов учинак на стварању „српског раја” лако је израчунати.

Када су 2012. изгубили власт, буџет Србије износио је 890 милијарди, од чега је дефицит, дакле чист мањак, износио 140 милијарди динара. Значи да је у каси реално било 750 милијарди.

Након осам година владавине СНС-а, коју његови противници оцењују као катастрофалну, буџет Србије износи 1,314,5 (хиљаду и триста четрнаест милијарди) динара). „Неспособни” напредњаци за седам година обезбедили су увећање државних прихода од целе 564 милијарде.

Проверавао сам и тврдње опонената Милоша Вучевића да је „упропастио” Нови Сад. Кад је 2012. године преузео власт, наследио је буџет од 22 милијарде. После седам година Вучевићеве владавине градски буџет се увећао за осам милијарди. Дакле годишњи раст је износио 1,14 милијарди.

Охрабрена порукама из Брисела, опозиција ће све снажније вршити притисак на Европску унију да их мимо избора прогласи за релевантан политички фактор, и победнике пре гласања. Они заштиту Брисела не траже зато што су уверени у свој успех, већ се плаше Вучићевог још убедљивијег тријумфа

Да би био одржив, спин мора бити заснован на делимичној истини и непроверљивим подацима. Радикали, демократе, које постоје само у штурим саопштењима, и остали опозиционари, своју критику власти морају базирати на чињеницама чвршћим и постојанијим од бедема Петроварадинске тврђаве.

Да моја тврдња, да се већина опозиционих лидера у Новом Саду и Србији политиком бави факултатитвно, како би попунили слободно време, не би била прејака, објаснићу још једну заблуду, лансирану као унапред осмишљени алиби. Приликом увођења вишестраначја, објављен је неформални проглас да новинари морају бити беневолентни према опозицији. То је апсурдан захтев! Под претпоставком да ће једном освојити кључеве моћи, борци за демократију нису од новинара тражили да буду жестоки критичари власти, него да мазе и пазе опозицију, и помажу им у политичкој борби за освајање власти. Кад су се 2000. године напокон дочепали српског престола, своје савезнике су наградили функцијама, новцем и другим принадлежностима.

Политика је сурова дициплина и дели се само на добру и лошу.

Будући да њихов однос према Србији, грађанима и политици представља најобичнију парафразу, крајњу произвољност, стање опозиције може се описати парафразом једне мисли Зорана Ђинђића, записане пре 30 година. „Воде предизборну кампању, а на изборе и не помишљају. Тренутно је у оптицају неколико аргументацијских фигура које би требало да замагле поменути апсурд. Најзначајније су две - легалистичка и патриотска.”

Како пророчански! Како истинито!

Претенденти на престо Србије траже нове законе, по њиховој мери, позивајући се на заштиту интереса државе и грађана.

Мора им се признати да су доследни у својој недоследности. Изборни закони мењани су увек и само онда када је то било неопходно да такозвана „демократска опозиција” дође на власт, или на њој остане.

На инсистирање ДОС-а и ЕУ, изборна гимнастика је први пут изведена уочи локалних и покрајинских избора 2000. године, увођењем такозваног нокаут система, у ком је победник добијао све, а поражени ништа. Након што су на тај начин елиминисали радикале и социјалисте, „демократске снаге” у Војводини су измислиле формулу која им је омогућила да 16 година владају с четвртином гласова Војвођана. Алхемија комбинованог изборног система, привилеговала је њихове бираче да двапут гласају на истим изборима, супротно основном начелу демократије да један човек вреди један глас.

Изборна метафизика настављена је 2002. године увођењем директног избора градоначелника. Уверење је било да ће им то због опште политичке климе борбе против „сила мрака” осигурати да 2004. освоје све градове у Србији. Међутим, кад су од радикала изгубили у Новом Саду, и замало у Београду, власници тапије на демократију су 2007. укинули властити закон и вратили назад избор градоначелника у скупштини. Основни разлог тог маневра био је да се Александар Вучић онемогући да постане градоначелник Београда. Изборна правила за репбуличку скупштину мењана су за време „демократа” чак седам пута, и по тим правилима ишло се на све изборе на којима је Вучић убедљиво победио. Под окриљем ЕУ, као помоћ опозицији изборни услови су подешени ове године, спуштањем цензуса на три одсто. Сад се поставља питање шта тачно опозицији смета да победи Вућића, осим властите нероганизованости, нерада, безидејности, и Вучића самог?

Ако не смисле начин како да ураде више од Вучића и СНС-а, не постоји изборни закон који може помоћи опозицији.

Једини начин да оствари своје мокре политичке снове о доласку на власт јесте да СНС и Вучић на изборима не учествују. Дакле, они посредно, индиректно, тајно траже од Европске уније да СНС-у забрани учешће на изборима.

То међутим, није гарант да ће победити. Потребно је да убеде макар једног грађанина да гласа за њих.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу

Пише:
Пошаљите коментар
Резон: Рекетирана слобода медија

Резон: Рекетирана слобода медија

25.10.2020. 09:04 09:08
РЕЗОН Кад споменик помирења постане тачка раздора

РЕЗОН Кад споменик помирења постане тачка раздора

18.10.2020. 12:37 12:44