Rezon: Afekt, politika i trogloditska metafizika

Samoproglašena patriotska elita već 15 dana trči od medija do medija pokušavajući da objasni kako skandal u Skupštini Srbije nisu izazvali namerno, već u afektu. Čak i da je tačna, a znamo da nije, ta tvrdnja pokazuje očigledan raskorak između njihovog proklamovanog elitizma i primitivne zlonamernosti. Šta god  mislili i govorili o sebi, kojim god seizmometrom da mere svoj patriotizam, i rodoljublje drugih, njihove akcije predstavljaju preciznu dijagnozu njihovih stvarnih ambicija. Zato se danima upinju da relativizuju dostignuća svog antipatriotskog performansa. Oni tvrde da nisu bili svesni šta rade. I da su Skupštinu u ulicu pokušali da pretvore u afektivnom posrnuću. To nije argument. To je pokušaj da se izvrši krivotvorenje istine. Da se ona preformuliše. Izvitoperi. Izokrene. Da se izbegne odgovornost i da se javnost odobrovolji sakrivanjem iza pada u ponore iznenadne srybe.  

Međutim, političar nema pravo na afekt! Pogotovo ako je predsednik političke stranke, narodni poslanik i šef poslaničke grupe. Naročito ako se uzme u obzir da se politikom aktivno bavi više od 20 godina. A svako od lidera, takozvanog patriotskog bloka celog života se bavi politikom. Ovako sistematizovani podaci ukazuju da nije reč o političkim avanturistima, već o osobama koje se politikom bave profesionalno. Ciljano i sa namerom. Profesionalni političar nema prava na suspenziju svesti. Nema prava na gubljenje razuma. Jer, ako ne može da izdrži jednu skupštnsku raspravu, kako bi se postavio u težim okolnostima. Sudbina države i građana ne mogu da zavise od afekta nijednog pojedinca. Ili grupe pojedinaca. 

Učesnici u ekscesu, od kog je profitirao Kurti i zapadne sile koje podržavaju nezavisno Kosovo su svi, do jednog, celog života pripadnici političke klase. Miloš Jovanović, Boško Obradović, Milica Đurđević Stamenkovski. Svako od njih celog života teži da postane upravljačka elita. Oni se politikom bave u nastojanju da se domognu pozicija s kojih se upravlja državom. Nemoguće je naći stvarno opravdanje za antipatriotsku destrukciju koja se realizuje pod izgovorom izuzetnog patrotizma. Kosovski mit jeste pitanje identiteta. Ali, identitet ne može biti predmet manipulacije. Kvaliteti i vrednosti kosovskog mita potpuno su drugačiji od namera i potreba nedgovornih političara. Onima koji bi politiku vodili nasiljem, potreban je vandalizam, a ne kosovski mit. 

Da pojasnim. Svako ko se bavi politikom ima težnju da odlučuje o sudbini države. Zato sve njegove namere moraju biti zasnovane na racinalnom delovanju, uz uvažavanje globalnih okolnosti, i pažljivu analizu realnih potencijala i mogućnosti. Na težnji i uverenjima da se o svim pitanjima raspravlja snagom argumenta, a ne fizičkom silom. Ovo drugo spada u eklatantan primer trogloditske metafizike. Nasilje nije u opisu posla političke elite. I zato političari nemaju pravo na afektivno postupanje. Nemaju pravo na isključivanje razuma. Nemaju pravo da o interesima i sudbini građana odlučuju u stanju pomračene svesti. To je nedopustivo. Nepredvidljivo i licemerno. Ako se postavim afektivno, ne mogu istovremeno biti i glavni glas razuma. Ne mogu u isto vreme biti gospodar objektivne istine i žrtva najnižih osećanja. Ne mogu biti vlasnik hladnokrvne logike i podanik najnižih poriva. Licemerje te vrste je izuzetno opasno.

Političar mora biti osoba koja je u stanju da u potpunosti isključi osećanja da mu ne bi ometala proces mišljenja. Da bi udovoljio zakonima logike, on se odriče dubinskog mulja duše. Kompleksa. Pogrešnih percepcija. Predstava. Svih smetnji koje ga mogu odvesti u konfliktno stanje. Čovek komunicira da se ne bi tukao. Običan čovek može podleći nagonima. Može dopustiti da afekti suspenduju njegovu svest. Eliminišu razum. Intelektualcima se to ne dešava retko. Ozbiljnim poltičarima nikad. Sve njihove radnje su produkt svesnog delovanja da bi se postigao neki cilj. Da bi ostvario neki rezultat. Političke akcije uvek se sastoje od namere da se nešto uradi, volje da se to izvede, i samog čina izvođenja. 

Kada se političar svesno odvede u nesvesno stanje, to se zove diverzija. Gi Debor kaže: „Diverzija je fleksibilni jezik antiideologije. Ona se pojavljuje u komunikaciji koja zna da taj jezik ne može garantovati nikakvu izvesnost.” Dakle, nema nikakve sumnje da je izazivanje skandala tokom sednice o Kosovu bio čin namerno skrivljene neuračunljivosti. Nema sumnje da su njihove akcije bile sračunato iracionalne. Da je posredi bila diverzija. Da je to bio svesni spektakl. A u politici diverzije, spektakl je vrhunac ideologije. Spektakl je vrhunac obmane. Njihov incidentni nastup u Skupštini, imao je sve elemente Situacionističke internacionale. Sve odlike Deborovog „Društva spektakla„.

Posle sramnog nastupa u Skupštini tokom kog su Kosovo branili ugrožavajući interese Srbije, za očekivati je da Novi DSS, Dveri i Zavetnici, uvedu jednu vrstu patriotske inspekcije, koja bi imala za cilj da prisilno meri količinu i kvalitet patriotizma građana Srbije. Inspekcija bi sprovodila specijalno isleđivanje tako što bi ulazila u kuće ili bi građane presretala na ulici. Svako ko promptno ne bi odgovorio da su Boško, Milica i Miloš, jedini čuvari „kosovskog mita„, bio bi proglašen za jeretika. A onaj ko bi se usudio da kaže da Srbiji ne trebaju novi ratovi, dobio bi oreol izdajnika. 

Nema sumnje, bili bi razočarani rezultatima patriotskog inspekcijskog nadzora. Protiv njihove politike bilo bi više od 80 odsto građana Srbije. Protiv zaoštravanja odnosa sa Zapadom, nestabilnosti i ugrožavanja mira su svi koji su glasali za Vučića. Ali su protiv rata i oni koji nisu glasali. Pa i onaj mali broj ljudi koji je glasao za levoliberalnu skupinu stranaka. 

Svako od protagonista sramnog skandala znao je i tog dana u Skupštini, a zna i danas, da su argumenti protiv mirnog rešavanja spora bespredmetni. Neuverljivi i besmisleni. Znali su da je Vučić u pravu. Da je samo mir dobar za Srbiju. I da su razgovori garant tog mira. Zato su diverzantskom akcijom argumentovanu raspravu pokušali da izmeste na teren ulice, gde vladaju emocije. I gde nema prisustva razuma, gde sila može da suspenduje i uguši snagu argumenata. Neiskusan analitičar bi rekao da postoji mogućnost da su sve njihove reakcije prenaglašene zato što imaju kompleks stalnog poraza, uzrokovanog Vučićevom političkom nadmoći, koja se ogleda u činjenici da već 10 godina na izborima dobija više od dva miliona glasova. Međutim nema kredibilnih argumenata za takvo tumačenje. Frustracija nije akreditiv za pohvalu. Tamo gde kompleks gospodari razum spava dubokim snom. Jung bi to rekao ovako: „Kompleks je psihički faktor koji poseduje vrednost koja povremeno prevazilazi vrednost svesne namere. Aktivni kompleks nas automatski premešta u stanje gubitka slobode, stanje prisilnog mišljenja i radnji, za koje bi se mogao koristiti pravnički pojam ograničene uračunljivosti„. 

Trebaju li Srbiji političari koji zbog kompleksa mogu da budu žrtve ograničene uračunljivosti? Šta bi oni mogli da ponude građanima? Odmah bi prekinuli pregovore o članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Prekinuli bi svaku vrstu odnosa sa SAD, Velikom Britanijom, Nemačkom, Francuskom i NATO-om. Proterali bi strane kompanije i uskratili im svaki vid podrške. Rezultate takve politike iskusili smo devedesetih godina. Sankcije. Inflacija. Zatvaranje fabrika. 

S druge strane je politika levih liberala. Oni bi zahtevali suprotno: da SAD, Velika Britanija, Nemačka i Francuska pojačaju svoje prisustvo u Srbiji. Da se politika Srbije ne vodi u Beogradu nego u Vašingtonu, Londonu, Parizu, Berlinu. Da se o državnim pitanjima odlučuje u stranim ambasadama. Da se tamo odlučuje o sastavu vlade. I o Kosovu. 

To smo takođe videli. Posle 5. oktobra 2000. godine, vlast je uništila kompletnu privredu. Onesposobila vojsku. Razorila kulturu i obrazovni sistem. Izgubila Kosovo. 

Rečju, bacanje Srbije u ambis propasti bio je zajednički poduhvat levičara, desničara superpatriota i levihliberala. Delili su vlast i odgovornost u najpogubnijem vremenu za našu državu. Kad se utvrdi zbir njihovih prošlih zasluga, jasno je kakavi bi bili njihovi rezultati u budućnosti. I kako bi vodili Srbiju. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije