Резон: Афект, политика и троглодитска метафизика

Самопроглашена патриотска елита већ 15 дана трчи од медија до медија покушавајући да објасни како скандал у Скупштини Србије нису изазвали намерно, већ у афекту. Чак и да је тачна, а знамо да није, та тврдња показује очигледан раскорак између њиховог прокламованог елитизма и примитивне злонамерности. Шта год  мислили и говорили о себи, којим год сеизмометром да мере свој патриотизам, и родољубље других, њихове акције представљају прецизну дијагнозу њихових стварних амбиција. Зато се данима упињу да релативизују достигнућа свог антипатриотског перформанса. Они тврде да нису били свесни шта раде. И да су Скупштину у улицу покушали да претворе у афективном посрнућу. То није аргумент. То је покушај да се изврши кривотворење истине. Да се она преформулише. Извитопери. Изокрене. Да се избегне одговорност и да се јавност одобровољи сакривањем иза пада у поноре изненадне srybe.  

Међутим, политичар нема право на афект! Поготово ако је председник политичке странке, народни посланик и шеф посланичке групе. Нарочито ако се узме у обзир да се политиком активно бави више од 20 година. А свако од лидера, такозваног патриотског блока целог живота се бави политиком. Овако систематизовани подаци указују да није реч о политичким авантуристима, већ о особама које се политиком баве професионално. Циљано и са намером. Професионални политичар нема права на суспензију свести. Нема права на губљење разума. Јер, ако не може да издржи једну скупштнску расправу, како би се поставио у тежим околностима. Судбина државе и грађана не могу да зависе од афекта ниједног појединца. Или групе појединаца. 

Учесници у ексцесу, од ког је профитирао Курти и западне силе које подржавају независно Косово су сви, до једног, целог живота припадници политичке класе. Милош Јовановић, Бошко Обрадовић, Милица Ђурђевић Стаменковски. Свако од њих целог живота тежи да постане управљачка елита. Они се политиком баве у настојању да се домогну позиција с којих се управља државом. Немогуће је наћи стварно оправдање за антипатриотску деструкцију која се реализује под изговором изузетног патротизма. Косовски мит јесте питање идентитета. Али, идентитет не може бити предмет манипулације. Квалитети и вредности косовског мита потпуно су другачији од намера и потреба недговорних политичара. Онима који би политику водили насиљем, потребан је вандализам, а не косовски мит. 

Да појасним. Свако ко се бави политиком има тежњу да одлучује о судбини државе. Зато све његове намере морају бити засноване на рациналном деловању, уз уважавање глобалних околности, и пажљиву анализу реалних потенцијала и могућности. На тежњи и уверењима да се о свим питањима расправља снагом аргумента, а не физичком силом. Ово друго спада у еклатантан пример троглодитске метафизике. Насиље није у опису посла политичке елите. И зато политичари немају право на афективно поступање. Немају право на искључивање разума. Немају право да о интересима и судбини грађана одлучују у стању помрачене свести. То је недопустиво. Непредвидљиво и лицемерно. Ако се поставим афективно, не могу истовремено бити и главни глас разума. Не могу у исто време бити господар објективне истине и жртва најнижих осећања. Не могу бити власник хладнокрвне логике и поданик најнижих порива. Лицемерје те врсте је изузетно опасно.

Политичар мора бити особа која је у стању да у потпуности искључи осећања да му не би ометала процес мишљења. Да би удовољио законима логике, он се одриче дубинског муља душе. Комплекса. Погрешних перцепција. Представа. Свих сметњи које га могу одвести у конфликтно стање. Човек комуницира да се не би тукао. Обичан човек може подлећи нагонима. Може допустити да афекти суспендују његову свест. Елиминишу разум. Интелектуалцима се то не дешава ретко. Озбиљним полтичарима никад. Све њихове радње су продукт свесног деловања да би се постигао неки циљ. Да би остварио неки резултат. Политичке акције увек се састоје од намере да се нешто уради, воље да се то изведе, и самог чина извођења. 

Када се политичар свесно одведе у несвесно стање, то се зове диверзија. Ги Дебор каже: „Диверзија је флексибилни језик антиидеологије. Она се појављује у комуникацији која зна да тај језик не може гарантовати никакву извесност.” Дакле, нема никакве сумње да је изазивање скандала током седнице о Косову био чин намерно скривљене неурачунљивости. Нема сумње да су њихове акције биле срачунато ирационалне. Да је посреди била диверзија. Да је то био свесни спектакл. А у политици диверзије, спектакл је врхунац идеологије. Спектакл је врхунац обмане. Њихов инцидентни наступ у Скупштини, имао је све елементе Ситуационистичке интернационале. Све одлике Деборовог „Друштва спектакла„.

После срамног наступа у Скупштини током ког су Косово бранили угрожавајући интересе Србије, за очекивати је да Нови ДСС, Двери и Заветници, уведу једну врсту патриотске инспекције, која би имала за циљ да присилно мери количину и квалитет патриотизма грађана Србије. Инспекција би спроводила специјално ислеђивање тако што би улазила у куће или би грађане пресретала на улици. Свако ко промптно не би одговорио да су Бошко, Милица и Милош, једини чувари „косовског мита„, био би проглашен за јеретика. А онај ко би се усудио да каже да Србији не требају нови ратови, добио би ореол издајника. 

Нема сумње, били би разочарани резултатима патриотског инспекцијског надзора. Против њихове политике било би више од 80 одсто грађана Србије. Против заоштравања односа са Западом, нестабилности и угрожавања мира су сви који су гласали за Вучића. Али су против рата и они који нису гласали. Па и онај мали број људи који је гласао за леволибералну скупину странака. 

Свако од протагониста срамног скандала знао је и тог дана у Скупштини, а зна и данас, да су аргументи против мирног решавања спора беспредметни. Неуверљиви и бесмислени. Знали су да је Вучић у праву. Да је само мир добар за Србију. И да су разговори гарант тог мира. Зато су диверзантском акцијом аргументовану расправу покушали да изместе на терен улице, где владају емоције. И где нема присуства разума, где сила може да суспендује и угуши снагу аргумената. Неискусан аналитичар би рекао да постоји могућност да су све њихове реакције пренаглашене зато што имају комплекс сталног пораза, узрокованог Вучићевом политичком надмоћи, која се огледа у чињеници да већ 10 година на изборима добија више од два милиона гласова. Међутим нема кредибилних аргумената за такво тумачење. Фрустрација није акредитив за похвалу. Тамо где комплекс господари разум спава дубоким сном. Јунг би то рекао овако: „Комплекс је психички фактор који поседује вредност која повремено превазилази вредност свесне намере. Активни комплекс нас аутоматски премешта у стање губитка слободе, стање присилног мишљења и радњи, за које би се могао користити правнички појам ограничене урачунљивости„. 

Требају ли Србији политичари који због комплекса могу да буду жртве ограничене урачунљивости? Шта би они могли да понуде грађанима? Одмах би прекинули преговоре о чланству Србије у Европској унији. Прекинули би сваку врсту односа са САД, Великом Британијом, Немачком, Француском и НАТО-ом. Протерали би стране компаније и ускратили им сваки вид подршке. Резултате такве политике искусили смо деведесетих година. Санкције. Инфлација. Затварање фабрика. 

С друге стране је политика левих либерала. Они би захтевали супротно: да САД, Велика Британија, Немачка и Француска појачају своје присуство у Србији. Да се политика Србије не води у Београду него у Вашингтону, Лондону, Паризу, Берлину. Да се о државним питањима одлучује у страним амбасадама. Да се тамо одлучује о саставу владе. И о Косову. 

То смо такође видели. После 5. октобра 2000. године, власт је уништила комплетну привреду. Онеспособила војску. Разорила културу и образовни систем. Изгубила Косово. 

Речју, бацање Србије у амбис пропасти био је заједнички подухват левичара, десничара суперпатриота и левихлиберала. Делили су власт и одговорност у најпогубнијем времену за нашу државу. Кад се утврди збир њихових прошлих заслуга, јасно је какави би били њихови резултати у будућности. И како би водили Србију. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије