MOJ NOVI SAD: O gradnji i rušenju mostova

Nažalost, došlo je neko ”novo vreme”, sputano naredbama i namerama dalekih komandira (iz mitskog Lenglija, bajkolikog Diznilenda, Silikonske doline, londonskog Sitija, te beskrajnih briselskih lavirinata i regionalnih balkanskih ”burića baruta”).

Svođenje svega isključivo na usko-političku dimenziju je odavno još postalo moda u određenim krugovima ovdašnje malograđanštine. Ne samo kod nas, ali i kod nas.

Čitav život, sve naše realne potrebe, želje i snovi su ođednom, u ovoj optici, svedeni na usku i sve užu traku novih trendovskih razloga za bunt i ljutnju.  Pa se i oni dugo čekani, uistinu kapitalni projekti za razvoj Srbije tretiraju – srećom, samo kod profesionalnih ”buntovnika bez razloga” – kao dobrodošla meta za izgleda neizbežne uvrede, siktavu mržnju i razmaženost kakvu u ranijim epohama nikada nismo imali prilike da vidimo. 

A sve po suludoj ”opozicionoj logici”: ”Ajde da idemo u kontru vlastima, pa šta god da se gradi, planira i pominje!”. Bez obzira na više ili manje dobre strane svega urađenog, a državno iniciranog i potpomognutog.

I, podrazumeva se, kao ”onaj stari refren” u istom, neskriveno politikantskom pravcu: „Daj da odmah stanemo na put ili pred bagere i svojim telima prekinemo ”to nešto” (bez obzira šta je u pitanju) što se planira za izgradnju!”

Očas posla se iz fundusa vadi odgovarajući kostim (zeleni, crveni, žuti) i pripadajuće rekvizite (megafoni, transparenti, uvek isti govornici iz famoznog ”nevladinog sektora”) uz onaj prkosni, nadureni stav (”Neće proći!!!”) i već pripremljene kamere dve za to specijalizovane televizije. Dovode se, brže-bolje, ambiciozni ”aktivisti” i ”aktivistkinje”, te ocvali titoistički disidenti i poneko ”slavno ime našeg glumišta”, kao, izgleda, obavezni garnirung ovakve bezbroj puta ”već viđene” predstave.

To putujuće ulično pozorište se aktivira čim se za tako nešto ukaže prilika, na radost pobunjene gomilice (radost koja, iako skrivana, ipak uvek izbija na njihovim tragično ozbiljnim licima samoprozvanih ”moralnih gromada”- jer oni žive od prilike do prilike ”da povedu mlade” i ”brane svojim životima” mogućnost novog javnog napada ”na vlast” i svoje omrznute političke protivnike).

Kako da sakriju radost što još jednom imaju šansu da budu ”kano klisurine” iz omiljene pesme svoje mladosti? I da pred najnaivnijim delom naše javnosti krenu da glume ”La Pasionariju” i Titove političke komesare iz podgrejane prošlosti, sada u novoj (globalističkoj i uvek antisrpskoj) produkciji i perspektivi?…

Ali, da se vratimo na mostove sa početka priče. Pošto je jedan od njih i glavni junak ove male, a super aktuelne priče.

Oni koji nisu saznali iz medija da se ovde gradi četvrti novosadski most, koji će, uskoro, ako bog da, u produžetku Bulevara Evrope povezivati bačku i sremsku stranu – videli su revoltiranu objavu lokalnih PROTIVNIKA MOSTA. Ljudi koji, mrtvi ladni, horski bučno protestuju protiv izgradnje građanima apsolutno neophodnog mosta na najgušćoj novosadskoj saobraćajnici.

Ekipa se buni, u svom internom fanatizmu demonske mržnje prema svemu što je za njih samo i jedino ”predizborna kampanja” predsednika Srbije i njegovih partijskih saboraca. 

Auto-putevi – ”predizborna kampanja”. Nov blok super opremljenog Kliničkog centra – „predizborna kampanja”. Patriotski filmovi (”Dara iz Jasenovca”, ”Mrak”) podržani od državnih institucija – ”predizborna kampanja”. Podsećanje na besmrtne junake sa Košara i iz vremena proboja Solunskog fronta – ”predizborna kampanja”. Neulazak u NATO koaliciju spremnu na svetski rat sa Rusijom – „predizborna kampanja”. Baš kao i nepriznavanje Rezolucija o tobožnjem ”srpskom genocidu nad muslimanima u Srebrenici”, dostojanstvena saradnja države sa Srpskom pravoslavnom crkvom i našim novoizabranim patrijarhom, nepristajanje na brutalne sankcije Ruskoj Federaciji, uporna borba protiv šiptarskog terorizma prerušenog u kvazi-državnu politiku takozvane ”Republike Kosovo”… sve su to, po ovakvom pogledu na svet, samo ”primeri nedopustive predizborne kampanje” onog ”čoveka koga treba ubiti” (jer nikako da siđe sa vlasti i pusti ljubimce Prištine, Zagreba i Baš Čaršije na srpski tron).  

Tako je i četvrti novosadski most postao, u glavama ispunjenim slamom (zapaljenom mržnjom ovih nelečenih duševnih bolesnika), ničim izazvani objekat napada i najnoviji ”stub srama” u njihovoj hm… „viziji”.

Ne samo kod nas, ali i kod nas

Izgubio se tu osećaj za hitne potrebe građana: osećaj koji je postojao još pre šezdeset godina u ondašnjim okolnostima (sa neuporedivo manjim saobraćajem, bez poređenja sa današnjim gužvama u gradu od 400.000 stanovnika).

A sprečavanjem izgradnje ovog najnovijeg mosta preko Dunava  simbolično se ruši i ona, pođednako Mehmed-pašina, Andrićeva i Kusturičina, ”na Drini ćuprija”. I svi njeni daleki potomci, što nas čvrsto spajaju na obe strane svih zatalasanih reka naše Otaybine. 

I ne samo to. Ponovo se - za sada još uvek virtuelno - bombarduju (palacanjem otrovnih jezika) sva ona tri, 1999. godine gađana i pogađana, novosadska i srpska mosta, zajedno sa njihovim tek začetim dunavskim ”gvozdenim bratom”.

I koristiće se pritom ”ekološki argumenti” (sa podrškom obojenih revolucionara i nemačkih „Zelenih”); vijoriće se zastave Europske Unije (uz poneku jezivo zloupotrebljenu, tragično zalutalu srpsku trobojku); ođekivaće psovke & pištaljke ”subotom popodne” dokle god bude masnih dotacija i ”priloga”; ljutito će se šetati oprani mozgovi svih godišta kraj zaustavljenih automobila na blokiranim putevima; povešće se idiotska i rasistička kampanja protiv kineskih (inače najjeftinijih, najbržih i najpouzdanijih) graditelja… a za čije babe zdravlje?

Za čiju korist? I sa kojim ciljem?

Ali, neka makar čuju i pročitaju ovi beslovesnici i bezumnici, da znaju i zapamte da im više neće tako lako prolaziti otporovske pesnice i kanvasovske ruže i lale, ni u crno-beloj, ni u modernizovanoj, narandžastoj varijanti. I da ima onih kod kojih više ne prolaze nekadašnje fore & fazoni iz vremena najveće ikad zabeležene političke zloupotrebe srpske narodne volje, iz oktobra 2000. godine. 

Prošlo je to vreme, Gari.

Siguran sam zauvek. 

Dragoslav Bokan