МОЈ НОВИ САД: О градњи и рушењу мостова

Нажалост, дошло је неко ”ново време”, спутано наредбама и намерама далеких командира (из митског Ленглија, бајколиког Дизниленда, Силиконске долине, лондонског Ситија, те бескрајних бриселских лавирината и регионалних балканских ”бурића барута”).

Свођење свега искључиво на уско-политичку димензију је одавно још постало мода у одређеним круговима овдашње малограђанштине. Не само код нас, али и код нас.

Читав живот, све наше реалне потребе, жеље и снови су ођедном, у овој оптици, сведени на уску и све ужу траку нових трендовских разлога за бунт и љутњу.  Па се и они дуго чекани, уистину капитални пројекти за развој Србије третирају – срећом, само код професионалних ”бунтовника без разлога” – као добродошла мета за изгледа неизбежне увреде, сиктаву мржњу и размаженост какву у ранијим епохама никада нисмо имали прилике да видимо. 

А све по сулудој ”опозиционој логици”: ”Ајде да идемо у контру властима, па шта год да се гради, планира и помиње!”. Без обзира на више или мање добре стране свега урађеног, а државно иницираног и потпомогнутог.

И, подразумева се, као ”онај стари рефрен” у истом, нескривено политикантском правцу: „Дај да одмах станемо на пут или пред багере и својим телима прекинемо ”то нешто” (без обзира шта је у питању) што се планира за изградњу!”

Очас посла се из фундуса вади одговарајући костим (зелени, црвени, жути) и припадајуће реквизите (мегафони, транспаренти, увек исти говорници из фамозног ”невладиног сектора”) уз онај пркосни, надурени став (”Неће проћи!!!”) и већ припремљене камере две за то специјализоване телевизије. Доводе се, брже-боље, амбициозни ”активисти” и ”активисткиње”, те оцвали титоистички дисиденти и понеко ”славно име нашег глумишта”, као, изгледа, обавезни гарнирунг овакве безброј пута ”већ виђене” представе.

То путујуће улично позориште се активира чим се за тако нешто укаже прилика, на радост побуњене гомилице (радост која, иако скривана, ипак увек избија на њиховим трагично озбиљним лицима самопрозваних ”моралних громада”- јер они живе од прилике до прилике ”да поведу младе” и ”бране својим животима” могућност новог јавног напада ”на власт” и своје омрзнуте политичке противнике).

Како да сакрију радост што још једном имају шансу да буду ”кано клисурине” из омиљене песме своје младости? И да пред најнаивнијим делом наше јавности крену да глуме ”Ла Пасионарију” и Титове политичке комесаре из подгрејане прошлости, сада у новој (глобалистичкој и увек антисрпској) продукцији и перспективи?…

Али, да се вратимо на мостове са почетка приче. Пошто је један од њих и главни јунак ове мале, а супер актуелне приче.

Они који нису сазнали из медија да се овде гради четврти новосадски мост, који ће, ускоро, ако бог да, у продужетку Булевара Европе повезивати бачку и сремску страну – видели су револтирану објаву локалних ПРОТИВНИКА МОСТА. Људи који, мртви ладни, хорски бучно протестују против изградње грађанима апсолутно неопходног моста на најгушћој новосадској саобраћајници.

Екипа се буни, у свом интерном фанатизму демонске мржње према свему што је за њих само и једино ”предизборна кампања” председника Србије и његових партијских сабораца. 

Ауто-путеви – ”предизборна кампања”. Нов блок супер опремљеног Клиничког центра – „предизборна кампања”. Патриотски филмови (”Дара из Јасеновца”, ”Мрак”) подржани од државних институција – ”предизборна кампања”. Подсећање на бесмртне јунаке са Кошара и из времена пробоја Солунског фронта – ”предизборна кампања”. Неулазак у НАТО коалицију спремну на светски рат са Русијом – „предизборна кампања”. Баш као и непризнавање Резолуција о тобожњем ”српском геноциду над муслиманима у Сребреници”, достојанствена сарадња државе са Српском православном црквом и нашим новоизабраним патријархом, непристајање на бруталне санкције Руској Федерацији, упорна борба против шиптарског тероризма прерушеног у квази-државну политику такозване ”Републике Косово”… све су то, по оваквом погледу на свет, само ”примери недопустиве предизборне кампање” оног ”човека кога треба убити” (јер никако да сиђе са власти и пусти љубимце Приштине, Загреба и Баш Чаршије на српски трон).  

Тако је и четврти новосадски мост постао, у главама испуњеним сламом (запаљеном мржњом ових нелечених душевних болесника), ничим изазвани објекат напада и најновији ”стуб срама” у њиховој хм… „визији”.

Не само код нас, али и код нас

Изгубио се ту осећај за хитне потребе грађана: осећај који је постојао још пре шездесет година у ондашњим околностима (са неупоредиво мањим саобраћајем, без поређења са данашњим гужвама у граду од 400.000 становника).

А спречавањем изградње овог најновијег моста преко Дунава  симболично се руши и она, пођеднако Мехмед-пашина, Андрићева и Кустуричина, ”на Дрини ћуприја”. И сви њени далеки потомци, што нас чврсто спајају на обе стране свих заталасаних река наше Otaybinе. 

И не само то. Поново се - за сада још увек виртуелно - бомбардују (палацањем отровних језика) сва она три, 1999. године гађана и погађана, новосадска и српска моста, заједно са њиховим тек зачетим дунавским ”гвозденим братом”.

И користиће се притом ”еколошки аргументи” (са подршком обојених револуционара и немачких „Зелених”); вијориће се заставе Еуропске Уније (уз понеку језиво злоупотребљену, трагично залуталу српску тробојку); ођекиваће псовке & пиштаљке ”суботом поподне” докле год буде масних дотација и ”прилога”; љутито ће се шетати опрани мозгови свих годишта крај заустављених аутомобила на блокираним путевима; повешће се идиотска и расистичка кампања против кинеских (иначе најјефтинијих, најбржих и најпоузданијих) градитеља… а за чије бабе здравље?

За чију корист? И са којим циљем?

Али, нека макар чују и прочитају ови бесловесници и безумници, да знају и запамте да им више неће тако лако пролазити отпоровске песнице и канвасовске руже и лале, ни у црно-белој, ни у модернизованој, наранџастој варијанти. И да има оних код којих више не пролазе некадашње форе & фазони из времена највеће икад забележене политичке злоупотребе српске народне воље, из октобра 2000. године. 

Прошло је то време, Гари.

Сигуран сам заувек. 

Драгослав Бокан