April 1999. Novom Sadu odneo sva tri mosta preko Dunava

Više od 19 godina trebalo je da Novi Sad ponovo dobije svoje mostove u funkciji i na mestima gde su se nalazili do rušenja, a april će, ako je suditi po najavama nadležnih, ponovo vratiti železnički saobraćaj na poslednje srušeni i poslednje obnovljeni Žeželjev most, odnosno železničko-drumski most koji je izgrađen kako bi zamenio dvolučnu betonsku grdosiju preko koje se odvijao saobraćaj na međunarodnom saobraćajnom koridoru 10.

Zanimljivo je da su sva tri mosta obnavljana po redosledu kojim su i rušeni. Prvo Varadinski, zatim Most slobode, pa Žeželjev most. S tim da su srušeni za 23 dana, a obnavljanje još nije u potpunosti završeno.

Najave gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića i predsednika Pokrajinske vlade Igora Mirovića date na novom „Žeželju“ pre nekoliko dana, kada je šinama prošao prvi voz preko ovog mosta, da se završetkom ovog posla otvaraju mogućnosti da Novi Sad planira i realizuje gradnju novih mostova preko Dunava otvara novu perspektivu grada i zatvara jedno poglavlje istorije koje je najveći vojvođanski grad lišio njegovih mostova.

Razdvajanje sremske i bačke strane Novog Sada počelo je u četvrtak 1. aprila u 5.05 sati kada su nato projektili porušili Varadinski most. U tom crnom jutru stradao je dvadesetdevetogodišnji Oleg Nasov, koji je prelazio most u trenutku bombardovanja. Tri meseca posle pogibije porodila se njegova supruga i rodila sina Olega.

Zanimljivo je da su svi mostovi sagrađeni na tom mestu rušeni u ratu, jer se na istim stubovima nalazio Most kraljevića Tomislava koji je jugoslovenska vojska minirala 1941. godine, da bi Nemci taj most obnovili i bio je u funkciji do 1944. godine kada su ga srušili tokom povlačenja. Na njegovom mestu izgrađen je 1946. Most maršala Tita, ali je među Novosađanima zaživeo naziv Varadinski most. U početku je bio železničko-drumsko-pešački most prepoznatljiv po svojoj čeličnoj rešetki dužine preko 300 metara. Železnički saobraćaj prestao je da se odvija 1962. godine, a 1. aprila 1999. godine prekinuta je svaka komunikacije preko tog mosta. Na njegovom mestu ubrzo je izgrađen novi most, čelična greda na tri polja dužine 304 metara, uz korišćenje postojećih rečnih stubova. Projektovao ga je dr Gojko Nenadić i taj projekat nazvao je Varadinska duga. Ipak, iako po konstrukciji potpuno drugačiji od mosta koga je nasledio, većina Novosađana novi most je zvala i zove starim imenom - Varadinski most.

Drugi most preko Dunava u Novom Sadu koji je srušen tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije bio je Most slobode koji je saobraćajno povezivao Novi Sad i Sremsku Kamenicu. Njegova gradnja trajala je pet godina, otvoren je na Dan oslobođenja Novog Sada 23. oktobra 1980. Projektovao ga je akademik Nikola Hajdin uz pomoć saradnika inženjera Gojka Nenadovića i Predraga Želalića. Most je izveden u sistemu kosih zatega sa dva pilona. Piloni su visine 60 metara na rastojanju od 361 metar. Ukupno ima 48 kablova (zatega). Dužina konstrukcije mosta je 1.382 metra. Most slobode srušen je na Veliku subotu po gregorijanskom kalendaru, 3. aprila 1999. godine u 19.55 sati.

Prema zvaničnim podacima niko nije poginuo, iako se u momentu rušenja, preko mosta odvijao saobraćaj, a ljudima koji su završili u Dunavu u pomoć su pritekli ribari sa čamcima. Velimir Teodorović, poznatiji kao Velja Ribar (1958-2015) tom prilikom je spasio devet ljudi. Rušenjem mosta, stanovnici sremske strane ostali su bez pijaće vode. Most je obnovljen 2005. godine, a njegova rekonstrukcija koštala je 40 miliona evra i trajala je dve godine i 22 dana. Otvaranje obnovljenog mosta obavljeno je dva puta. Prvo je tadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković otvorila most 7. oktobra 2005. godine, a potom ga je otvorio Evropski komesar za proširenje Oli Ren 11. oktobra uz prisustvo državne delegacije skoro 24 godine posle prvog otvaranja.

Drumsko-železnički most, odnosno Most bratstva i jedinstva građen je od 1957.  do 1961. godine, kao jedinstven primer gradnje uz korišćenje prednapregnutog betona. U prvoj fazi su izgrađeni lukovi, a zatim je izgrađen kolovoz koji je „visio“ na čeličnim sajlama zakačenim za lukove mosta. Projekat je uradio građevinski inženjer Branko Žeželj, zbog čega se među građanima uobičajio naziv Žeželjev most. Zbog izraženih sumnji u bezbednost mosta Žeželj se prilikom probe koja se sastojala od prelaska najtežeg teretnog voza preko mosta vozio čamcem ispod mosta kako bi svima pokazao kako veruje u svoje delo. Niko nije mogao da pretpostavi da će 38 godina kasnije ovaj most najduže odolevati NATO bombama.

Bombardovanje ovog mosta počelo je 5. aprila i u 12 navrata rešetan je projektilima, da bi konačno bio srušen u petak 23. aprila. Zbog konstantnog bombardovanja Žeželjevog mosta građenog od prednapregnutog betona, velika oštećenja pretrpele su zgrade na Keju od gelera i delova mosta. Njegovim rušenjem, prekinuta je saobraćajna komunikacija sa sremskim delom grada, a građani su sa jedne na drugu obalu Dunava prelazili čamcima i pontonom.

Nakon rušenja „Žeželja“, nekoliko stotina metara uzvodno podignut je privremeni montažno-demontažni drumsko-železnički most koji je otvoren u proleće 2000. godine i koji je i danas u funkciji. Izgradnja novog Žeželjevog mosta trebalo je da bude gotova još otkobra 2013. godine, ali se očekuje da će u punoj saobraćajnoj funkciji biti od 1. juna, kada novim mostom počne da prelazi drumski saobraćaj. Železnički bi trebalo da krene za nekoliko dana. Projektant novog mosta je Aleksandar Bojović, a za njegovu izgradnju do sada je izdvojeno blizu 50 miliona evra, od čega je 40 miliona platila Evropska unija.

Završetkom ovog mosta, prestaće potreba montažno-demontažnog mosta, koji će biti demontiran i poslat u zasluženu penziju, a Novi Sad okrenuće se novim mostovima.

Aleksandar Savanović