Април 1999. Новом Саду однео сва три моста преко Дунава

Више од 19 година требало је да Нови Сад поново добије своје мостове у функцији и на местима где су се налазили до рушења, а април ће, ако је судити по најавама надлежних, поново вратити железнички саобраћај на последње срушени и последње обновљени Жежељев мост, односно железничко-друмски мост који је изграђен како би заменио дволучну бетонску грдосију преко које се одвијао саобраћај на међународном саобраћајном коридору 10.

Занимљиво је да су сва три моста обнављана по редоследу којим су и рушени. Прво Варадински, затим Мост слободе, па Жежељев мост. С тим да су срушени за 23 дана, а обнављање још није у потпуности завршено.

Најаве градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића и председника Покрајинске владе Игора Мировића дате на новом „Жежељу“ пре неколико дана, када је шинама прошао први воз преко овог моста, да се завршетком овог посла отварају могућности да Нови Сад планира и реализује градњу нових мостова преко Дунава отвара нову перспективу града и затвара једно поглавље историје које је највећи војвођански град лишио његових мостова.

Раздвајање сремске и бачке стране Новог Сада почело је у четвртак 1. априла у 5.05 сати када су нато пројектили порушили Варадински мост. У том црном јутру страдао је двадесетдеветогодишњи Олег Насов, који је прелазио мост у тренутку бомбардовања. Три месеца после погибије породила се његова супруга и родила сина Олега.

Занимљиво је да су сви мостови саграђени на том месту рушени у рату, јер се на истим стубовима налазио Мост краљевића Томислава који је југословенска војска минирала 1941. године, да би Немци тај мост обновили и био је у функцији до 1944. године када су га срушили током повлачења. На његовом месту изграђен је 1946. Мост маршала Тита, али је међу Новосађанима заживео назив Варадински мост. У почетку је био железничко-друмско-пешачки мост препознатљив по својој челичној решетки дужине преко 300 метара. Железнички саобраћај престао је да се одвија 1962. године, а 1. априла 1999. године прекинута је свака комуникације преко тог моста. На његовом месту убрзо је изграђен нови мост, челична греда на три поља дужине 304 метара, уз коришћење постојећих речних стубова. Пројектовао га је др Гојко Ненадић и тај пројекат назвао је Варадинска дуга. Ипак, иако по конструкцији потпуно другачији од моста кога је наследио, већина Новосађана нови мост је звала и зове старим именом - Варадински мост.

Други мост преко Дунава у Новом Саду који је срушен током бомбардовања Савезне Републике Југославије био је Мост слободе који је саобраћајно повезивао Нови Сад и Сремску Каменицу. Његова градња трајала је пет година, отворен је на Дан ослобођења Новог Сада 23. октобра 1980. Пројектовао га је академик Никола Хајдин уз помоћ сарадника инжењера Гојка Ненадовића и Предрага Желалића. Мост је изведен у систему косих затега са два пилона. Пилони су висине 60 метара на растојању од 361 метар. Укупно има 48 каблова (затега). Дужина конструкције моста је 1.382 метра. Мост слободе срушен је на Велику суботу по грегоријанском календару, 3. априла 1999. године у 19.55 сати.

Према званичним подацима нико није погинуо, иако се у моменту рушења, преко моста одвијао саобраћај, а људима који су завршили у Дунаву у помоћ су притекли рибари са чамцима. Велимир Теодоровић, познатији као Веља Рибар (1958-2015) том приликом је спасио девет људи. Рушењем моста, становници сремске стране остали су без пијаће воде. Мост је обновљен 2005. године, а његова реконструкција коштала је 40 милиона евра и трајала је две године и 22 дана. Отварање обновљеног моста обављено је два пута. Прво је тадашња градоначелница Новог Сада Маја Гојковић отворила мост 7. октобра 2005. године, а потом га је отворио Европски комесар за проширење Оли Рен 11. октобра уз присуство државне делегације скоро 24 године после првог отварања.

Друмско-железнички мост, односно Мост братства и јединства грађен је од 1957.  до 1961. године, као јединствен пример градње уз коришћење преднапрегнутог бетона. У првој фази су изграђени лукови, а затим је изграђен коловоз који је „висио“ на челичним сајлама закаченим за лукове моста. Пројекат је урадио грађевински инжењер Бранко Жежељ, због чега се међу грађанима уобичајио назив Жежељев мост. Због изражених сумњи у безбедност моста Жежељ се приликом пробе која се састојала од преласка најтежег теретног воза преко моста возио чамцем испод моста како би свима показао како верује у своје дело. Нико није могао да претпостави да ће 38 година касније овај мост најдуже одолевати НАТО бомбама.

Бомбардовање овог моста почело је 5. априла и у 12 наврата решетан је пројектилима, да би коначно био срушен у петак 23. априла. Због константног бомбардовања Жежељевог моста грађеног од преднапрегнутог бетона, велика оштећења претрпеле су зграде на Кеју од гелера и делова моста. Његовим рушењем, прекинута је саобраћајна комуникација са сремским делом града, а грађани су са једне на другу обалу Дунава прелазили чамцима и понтоном.

Након рушења „Жежеља“, неколико стотина метара узводно подигнут је привремени монтажно-демонтажни друмско-железнички мост који је отворен у пролеће 2000. године и који је и данас у функцији. Изградња новог Жежељевог моста требало је да буде готова још откобра 2013. године, али се очекује да ће у пуној саобраћајној функцији бити од 1. јуна, када новим мостом почне да прелази друмски саобраћај. Железнички би требало да крене за неколико дана. Пројектант новог моста је Александар Бојовић, а за његову изградњу до сада је издвојено близу 50 милиона евра, од чега је 40 милиона платила Европска унија.

Завршетком овог моста, престаће потреба монтажно-демонтажног моста, који ће бити демонтиран и послат у заслужену пензију, а Нови Сад окренуће се новим мостовима.

Александар Савановић