Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Akademik Maksimović: Za istoriju Srbije važno je ispitati pečat kneza Strojimira

16.01.2016. 22:43 13:33
Piše:

Pečat kneza Strojimira, artifakt koji je čuvenom aukcijskom kupovinom u Nemačkoj došao do trezora Istorijskog muzeja Srbije,

govori o prednemanjićkoj Srbiji. Do sada nije dokazano da on nije autentičan i da ne pripada ovom srpskom knezu, a čitavu priču o tom periodu srpske istorije u „Dnevniku” otvaramo ovim intervjuom sa našim čuvenim vizantologom i istoričarem, akademikom Ljubomirom Maksimovićem. Ovaj intervju je prvi korak u realizaciji zajedničkog projekta Ogranka SANU u Novom Sadu i našeg lista da Zbornik o Stefanu Nemanji, koji bi trebalo da bude prezentovan u zdanju Platoneuma, bude propraćen tribinom o prednemanjićkom periodu srpske države i izložbom na kojoj bi prvi putu javnosti, kao jedini predmet, bio izložen pečat kneza Strojimira, po uzoru na ono što je praksa čuvenih svetskih postavki kada je reč o artifaktima posebnog značaja ili delima neprocenjive vrednosti.

Najstarije obeležje svoje državnosti - pečat kneza Strojimira iz IX veka - Vlada Srbije, tačnije Ministarstvo kulture, kupila je na aukciji u Minhenu 2006. godine za 20.000 evra. Postojanje pečata (da nije autentičan niko nije dokazao) svedoči da su u ondašnjoj Srbiji postojali administracija, arhiva i pridvorska kancelarija, koje su karakterisale jednu državu. Sačinjen je od zlata, težak je 15,64 grama, a visok 1,9 centimetara, kupastog je oblika i s alkom na vrhu. Ima kružno natpisno polje (u perli) s krstom, oko koga je grčki natpis “Bože pomozi Strojimiru“. Napravljen je u nekoj od vizantijskih carskih zlatara u Solunu, Atini ili Carigradu.

* Koji bi bio značaj da se pečat kneza Strojimira najzad nađe pred domaćom i stranom javnošću i da se ovim malim, ali tako značajnim artifaktom, upoznamo sa prednemanjićkom srpskom državom?

– Ne znam da li možemo reći da je to pečat kneza Strojimira, jer to na njemu ne piše, a i ja nisam imao prilike da ga vidim da bih mogao da sudim o njemu i njegovoj važnosti u ovom trenutku. Ono što mogu reći jeste da je Strojimir jedan od srpskih velikaša, kneževskih sinova s kraja VIII veka. Kako pečat vezati baš za tog našeg velikaša, posebno što je u srednjem veku bilo i nekoliko bugarskih Strojimira? Ni po čemu na pečatu ne vidimo da je to pečat srpskog velikaša, on je na grčkom, što je prerano, ima patrijaršijski krst, što je neobično. Stoga bih se ja suzdržao da bilo šta kažem dok se ne obavi neko detaljnije istraživanje – forenzičko, da najpre vidimo koji je to materijal. To do danas nije obavljeno, a jeste nasušna potreba, jer bi možda dobili vrlo značajan podatak.

O Strojimiru, inače, imamo svedočanstvo u najznačajnijem delu vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita „De administrando imperio” (O upravljanju carstvom). Tom spisu se danas pridaje važnost pouzdanog izvora, treba ga ispitati u celini, što na ovim prostorima mahom nije rađeno, pa je došlo do mnogih nesporazuma kada je reč o najstarijoj srpskoj i hrvatskoj istoriji zboh iščitavanja samo poglavlja od 29 do 36. Ispitivanjem celog spisa se oni mogu izbeći, jer se autentičnost bolje vidi i sam metodološki pristup kao oslonac za posmatranje kompletne srpske, hrvatske priče. Iz ovog Porfirogenitovog dela je sve što znamo o Strojimiru, ali iz njega, i drugih manje bogatih izvora, znamo dosta o najranijoj srpskoj državnoj istoriji - da Nemanjići nikako nisu osnovali, već da su uzdigli srpsku državu.

Srpska državnost - po nekima su to protodržave, a ne države u pravom smislu reči - izvesno je  evidentna u VIII, IX i X veku,  i to ne na jednom, već što bi se danas reklo, na nekoliko entiteta. Postojalo je nekoliko protodržava, znamo i njihova imena: Duklja, Travunija, Narentanija, Konavli... a jedna se zvala Srbija. Naseljavale su ih plemena koja su nosila srpsko ime, ali između tih Srba i današnjih, ponekad i sa vremenom dinastije Nemanjića, postoje mnoge stepenice razlikovanja. To ne znači da ta najstarija srpska istorija ne pripada nama i da se ne možemo na nju oslanjati, naravno da možemo. Dakle, istorijska je činjenica da postoji tesna genetska veza i da, iako ne vidimo pojedine stepenice tog razvojnog puta, možemo da gledamo vezu između prvih srpski država čijih vladara imena znamo u neprekinutom nizu.

* Gde su se nalazile te najstarije srpske države prednemanjićkog perioda?

–  U odnosu na državu Nemanjića one su bile više pomerene na zapad, mada je država Nemanjića dolazila posle i na te prostore, ali ne na sve. Polovinom IX veka pouzdanao znamo kada je definitivno završeno pokrštavanje Srba, vladajućeg sloja, granica između Bugarske i Srbije je bila na reci Ras. Ta pomeranja teritorija su poznata u istoriji i u drugim delovima Evrope, a kod Srba se tim pomeranjem uporedo dešavao i proces objedinjavanja srpskih država. Tako da neposredno pred Nemanjin dolazak na vlast postoje zapravo samo dve srpske države - one koju nazivamo Raška i Zeta. Vizantijski izvori posle Porifirogenita iz XI veka dukljanske vladare nazivaju srpskim i zato ja, za razliku od nekih drugih, kažem da je to druga srpska država, jer istorijski podaci ne daju nekog velikog prostora da se domišlja šta je u pitanju. U izvesnom smislu vera je razdvajala kontinentalnu Srbiju i Duklju, koja je, kada je došlo do rascepa crkava, pretežno postala katolička, jer je do tada uglavnom bila pod teritorijom primorskih nadbiskupija pod kontrolom Rima.

To je veoma zanimljiva priča s ve­­­­­likim posledicama kroz istoriju, ta hristijanizacija Srba koja se odvija u jednom svetu između VII i IX veka, i u dugotrajnom, sporom procesu teče pod incijalnom, političkom kapom Konstantinopolja, ali, faktički iz biskupija na Jadranskom moru koje su, čak i kada je Vizantija držala ovo primorje, imale biskupe pod jurisdikcijom Rima. Zbog toga hristijanizacija Srba nosi često rimska obeležja. I kada je došlo do podele crkava, ti koji su bili bliže moru postali su katolici, a oni više u unutrašnjosti nosili su rimska obeležja dosta dugo i kroz čitav srednji vek u srpskoj crkvi imate terminologiju koja upućuje na latinsko, a ne grčko poreklo. U takvom istorijskom ambijentu bila je moguća i činjenica da Nemanja sam pripada jednoj porodici koja je imala veze sa Raškom, a on je istovremeno rođen u Ribnici, u blizini današnje Podgorice, i kršten je u katoličkom obredu, jer je tada već podela crkava dosta stara priča. Kada je u okviru svoje porodice preuzimao vlast, ili kao udeoni knez ili kao veliki župan, Nemanja je prešao u ono što nazivamo pravoslavnom verom.

* Pomenuli ste da se u najranijem periodu srpske državnosti jedna od tih država koju su nastanjivala srpska plemena nazivala Srbija?

– To je otprilike današnja centralna i istočna Bosna, deo severne Hercegovine i ona malo zalazi u današnju Srbiju. Krajnji severozapadni deo današnje Bosne je po Porfirogenetu Hrvatska, a u primorju su što hrvatska na severu, što srpske ka jugu. U ranim vremenima su stvari izgledale mnogo drugačije nego danas.

* A teritorija današnje Srbije?

– Do 1018. godine najveći deo teritorije današnje Srbije je bio u okviru Samuilovog carstva i bilo koja srpska zemlja, koja se graničila s tim carstvom, nije imala direktnog kontakta sa Vizantijom. Kada to carstvo, koje se danas naziva bugarskim, uništava Vizantija, ona opet dolazi na srpske granice i stvara se dvostruka veza koja utiče na dalju istoriju. Vizantijci uspostavljaju svoj administrativni sistem u kome se nalazi i ono što oni nazivaju „tema Srbija” - gde postoje razmimoilaženja u nauci. Po jednima to bi bila oblast oko Sirmijuma, po drugima Ras, ali najbitnije je da je reč o graničnoj vizantijskoj oblasti prema onom što bi mogli nazvati srpskim državama, koja u XI veku nestaje.

Postoji i drugi faktor vizantijskog prisustva, a to je autokefalna Ohridska arhiepiskopija, vizantijska, grčka crkva, koja je obuhvatala velike prostore Balkana i velike delove srpskih zemalja, današnjih i tadašnjih. To su episkopije Niš, Ras, Lipljan, veliki deo srpskog srednjovekovnog prostora koji je u okviru Ohridske arhiepiskopije sve dok Sveti Sava nije dobio autokefalnost. Ali, srpski državni prostor se prostire i izvan Ohridske arhiepiskopije. Situacija je dvostruko mešana. Srpska država drugim delom ne znamo dokle  tačno seže, ali po današnjim  nalazima Srbi su već u XIII veku dolazili do Dunava sa juga, ali srpska država sigurno nije do XIII veka.

Srednji vek je formativni period za mnoge evropske nacije u kome se stvaraju i države čije granice nisu kao današnje. Nemate granične linije, osim ako nije neka prirodna barijera, kao što su Sava i Dunav ili neki planinski masiv.U to doba su se dešavale stvari neobične za današnjeg čoveka i možda ovo što se u 21. veku dešava na Bliskom istoku liči na tu situaciju.

* Šta hoćete time da kažete?

– Postoje oblasti kojim upravljaju neki lokalni gospodari za koje vi ponekad ne znate gde su ni kome pripadaju da li su vizantijski ili nisu. Pritom mogu biti vizantijski, a voditi neku svoju politiku...

* Da li je Nemanja zaista 20. potomak Samovlada, čije je potomak knez Strojimir?

– Teško je reći. Nemanjina porodica, kako se danas uzima, sigurno je vladala pre samog Nemanje srpskim zemljama, njegov otac sigurno. Koliko unazad - ne znamo. To može da se proceni najviše po tome što sam Nemanja kaže, a koliko je to autentično, to svako sudi za sebe. Nemanja  u svojoj Povelji za Hilandar, onoj koja uspostavlja srpsko samodržavlje i pre nego što su se njeni vladari nazvali samodršcima, kaže, uzimajući primer Srbima s jedne i s druge strane, da je „ Bog dao Grcima careve, Mađarima kraljeve, a mene učinio velikim županom, kao što je učinio i s mojim praroditeljima“. Postoji, dakle, neka dinastijska linija koja u prošlost seže, ali nema govora o tome da je tačno 20. potomak Samovlada. Nema istorijskih izvora.

U istoriji postoje dve problema. Ona može biti mutna zavisno od tumačenja, kao i kada raspolažete ogromnim brojem izvora kao što je sa 20-tim vekom, gde se istoričari s raznih strana ne slažu po raznim krupnim pitanjima pod uplivom politike ili drugih stvari. Druga vrsta teškoća kada govorimo o epohama je malo izvora, ogromne praznine koje je zavodljivo popunjavati raznim teorijama i legendama, a nije do danas ustanovljeno koliko su one precizne i pouzdane, jer se u glavama srednjovekovnog čoveka mešaju fantastične i realne stvari. Neki koren, zrno istine u njima postoji, možda je nekad i veliko, ali traži analize... Istraživanje u istoriji je bez kraja i konca. Da li je Strojimir Samovladov potomak to ne znamo. Ali samo postojanje Strojimira, kao jednog od značajnih u nizu srpskih vladarskih sinova, nije sporno.

* Šta je za Vas kao naučnika bilo najfascinantnije u izučavanju tog perioda ranih srpskih država?

– Možda ono što je Ostrogorski nazvao Pofirogenitovom hronikom srpskih vladara, a što je još uvek u nauci i pored svih rešenja, donekle otvoreno pitanje. To je ključni deo poglavlja o Srbima, srpskim vladarima, jer donosi njihova imena i vidi se da nije sastavljen od arhivskih beleški vizantijskog dvora, već ima konzistentnu priču koja je nastala u prvoj polovini X veka za vreme cara Romana I, oca Konstantina Porfirogenita. Kako je nastala ova zabeleška, zašto ne zna se, ali je autentična istorija, ređanje vladarskih srpskih imena. Dragoceno je jer drugih pisanih tragova nema.

Vladimir Đuričić

 

Kruna Nemanjinog rada

– Prava samostalnost Srbije na međunarodnoj sceni počinje kada dobije crkvenu i državnu samostalnost koju su priznali najvažniji politički činioci tadašnjeg sveta, je bila kruna  i ovaploćenje Nemanjinog rada. I to se vrlo dobro znalo i u to vreme osećalo, Nemanja je bio neprikosnoveno istorijska veličina. U potonjem razvoju je došlo do toga da mu neki od Nemanjića prvo njegov sin  Sava, a posle i Car Dušan postanu konkurentni u posmatranju istorijske veličine ličnosti – kaže nam akademik Maksimović.

Piše:
Pošaljite komentar