Академик Максимовић: За историју Србије важно је испитати печат кнеза Стројимира

говори о преднемањићкој Србији. До сада није доказано да он није аутентичан и да не припада овом српском кнезу, а читаву причу о том периоду српске историје у „Дневнику” отварамо овим интервјуом са нашим чувеним византологом и историчарем, академиком Љубомиром Максимовићем. Овај интервју је први корак у реализацији заједничког пројекта Огранка САНУ у Новом Саду и нашег листа да Зборник о Стефану Немањи, који би требало да буде презентован у здању Платонеума, буде пропраћен трибином о преднемањићком периоду српске државе и изложбом на којој би први путу јавности, као једини предмет, био изложен печат кнеза Стројимира, по узору на оно што је пракса чувених светских поставки када је реч о артифактима посебног значаја или делима непроцењиве вредности.

Најстарије обележје своје државности - печат кнеза Стројимира из IX века - Влада Србије, тачније Министарство културе, купила је на аукцији у Минхену 2006. године за 20.000 евра. Постојање печата (да није аутентичан нико није доказао) сведочи да су у ондашњој Србији постојали администрација, архива и придворска канцеларија, које су карактерисале једну државу. Сачињен је од злата, тежак је 15,64 грама, а висок 1,9 центиметара, купастог је облика и с алком на врху. Има кружно натписно поље (у перли) с крстом, око кога је грчки натпис “Боже помози Стројимиру“. Направљен је у некој од византијских царских златара у Солуну, Атини или Цариграду.

* Који би био значај да се печат кнеза Стројимира најзад нађе пред домаћом и страном јавношћу и да се овим малим, али тако значајним артифактом, упознамо са преднемањићком српском државом?

– Не знам да ли можемо рећи да је то печат кнеза Стројимира, јер то на њему не пише, а и ја нисам имао прилике да га видим да бих могао да судим о њему и његовој важности у овом тренутку. Оно што могу рећи јесте да је Стројимир један од српских великаша, кнежевских синова с краја VIII века. Како печат везати баш за тог нашег великаша, посебно што је у средњем веку било и неколико бугарских Стројимира? Ни по чему на печату не видимо да је то печат српског великаша, он је на грчком, што је прерано, има патријаршијски крст, што је необично. Стога бих се ја суздржао да било шта кажем док се не обави неко детаљније истраживање – форензичко, да најпре видимо који је то материјал. То до данас није обављено, а јесте насушна потреба, јер би можда добили врло значајан податак.

О Стројимиру, иначе, имамо сведочанство у најзначајнијем делу византијског цара Константина Порфирогенита „Де администрандо империо” (О управљању царством). Том спису се данас придаје важност поузданог извора, треба га испитати у целини, што на овим просторима махом није рађено, па је дошло до многих неспоразума када је реч о најстаријој српској и хрватској историји збох ишчитавања само поглавља од 29 до 36. Испитивањем целог списа се они могу избећи, јер се аутентичност боље види и сам методолошки приступ као ослонац за посматрање комплетне српске, хрватске приче. Из овог Порфирогенитовог дела је све што знамо о Стројимиру, али из њега, и других мање богатих извора, знамо доста о најранијој српској државној историји - да Немањићи никако нису основали, већ да су уздигли српску државу.

Српска државност - по некима су то протодржаве, а не државе у правом смислу речи - извесно је  евидентна у ВИИИ, IX и X веку,  и то не на једном, већ што би се данас рекло, на неколико ентитета. Постојало је неколико протодржава, знамо и њихова имена: Дукља, Травунија, Нарентанија, Конавли... а једна се звала Србија. Насељавале су их племена која су носила српско име, али између тих Срба и данашњих, понекад и са временом династије Немањића, постоје многе степенице разликовања. То не значи да та најстарија српска историја не припада нама и да се не можемо на њу ослањати, наравно да можемо. Дакле, историјска је чињеница да постоји тесна генетска веза и да, иако не видимо поједине степенице тог развојног пута, можемо да гледамо везу између првих српски држава чијих владара имена знамо у непрекинутом низу.

* Где су се налазиле те најстарије српске државе преднемањићког периода?

–  У односу на државу Немањића оне су биле више померене на запад, мада је држава Немањића долазила после и на те просторе, али не на све. Половином IX века поузданао знамо када је дефинитивно завршено покрштавање Срба, владајућег слоја, граница између Бугарске и Србије је била на реци Рас. Та померања територија су позната у историји и у другим деловима Европе, а код Срба се тим померањем упоредо дешавао и процес обједињавања српских држава. Тако да непосредно пред Немањин долазак на власт постоје заправо само две српске државе - оне коју називамо Рашка и Зета. Византијски извори после Порифирогенита из XI века дукљанске владаре називају српским и зато ја, за разлику од неких других, кажем да је то друга српска држава, јер историјски подаци не дају неког великог простора да се домишља шта је у питању. У извесном смислу вера је раздвајала континенталну Србију и Дукљу, која је, када је дошло до расцепа цркава, претежно постала католичка, јер је до тада углавном била под територијом приморских надбискупија под контролом Рима.

То је веома занимљива прича с ве­­­­­ликим последицама кроз историју, та христијанизација Срба која се одвија у једном свету између VII и IX века, и у дуготрајном, спором процесу тече под инцијалном, политичком капом Константинопоља, али, фактички из бискупија на Јадранском мору које су, чак и када је Византија држала ово приморје, имале бискупе под јурисдикцијом Рима. Због тога христијанизација Срба носи често римска обележја. И када је дошло до поделе цркава, ти који су били ближе мору постали су католици, а они више у унутрашњости носили су римска обележја доста дуго и кроз читав средњи век у српској цркви имате терминологију која упућује на латинско, а не грчко порекло. У таквом историјском амбијенту била је могућа и чињеница да Немања сам припада једној породици која је имала везе са Рашком, а он је истовремено рођен у Рибници, у близини данашње Подгорице, и крштен је у католичком обреду, јер је тада већ подела цркава доста стара прича. Када је у оквиру своје породице преузимао власт, или као удеони кнез или као велики жупан, Немања је прешао у оно што називамо православном вером.

* Поменули сте да се у најранијем периоду српске државности једна од тих држава коју су настањивала српска племена називала Србија?

– То је отприлике данашња централна и источна Босна, део северне Херцеговине и она мало залази у данашњу Србију. Крајњи северозападни део данашње Босне је по Порфирогенету Хрватска, а у приморју су што хрватска на северу, што српске ка југу. У раним временима су ствари изгледале много другачије него данас.

* А територија данашње Србије?

– До 1018. године највећи део територије данашње Србије је био у оквиру Самуиловог царства и било која српска земља, која се граничила с тим царством, није имала директног контакта са Византијом. Када то царство, које се данас назива бугарским, уништава Византија, она опет долази на српске границе и ствара се двострука веза која утиче на даљу историју. Византијци успостављају свој административни систем у коме се налази и оно што они називају „тема Србија” - где постоје размимоилажења у науци. По једнима то би била област око Сирмијума, по другима Рас, али најбитније је да је реч о граничној византијској области према оном што би могли назвати српским државама, која у XI веку нестаје.

Постоји и други фактор византијског присуства, а то је аутокефална Охридска архиепископија, византијска, грчка црква, која је обухватала велике просторе Балкана и велике делове српских земаља, данашњих и тадашњих. То су епископије Ниш, Рас, Липљан, велики део српског средњовековног простора који је у оквиру Охридске архиепископије све док Свети Сава није добио аутокефалност. Али, српски државни простор се простире и изван Охридске архиепископије. Ситуација је двоструко мешана. Српска држава другим делом не знамо докле  тачно сеже, али по данашњим  налазима Срби су већ у XIIИ веку долазили до Дунава са југа, али српска држава сигурно није до XIII века.

Средњи век је формативни период за многе европске нације у коме се стварају и државе чије границе нису као данашње. Немате граничне линије, осим ако није нека природна баријера, као што су Сава и Дунав или неки планински масив.У то доба су се дешавале ствари необичне за данашњег човека и можда ово што се у 21. веку дешава на Блиском истоку личи на ту ситуацију.

* Шта хоћете тиме да кажете?

– Постоје области којим управљају неки локални господари за које ви понекад не знате где су ни коме припадају да ли су византијски или нису. Притом могу бити византијски, а водити неку своју политику...

* Да ли је Немања заиста 20. потомак Самовлада, чије је потомак кнез Стројимир?

– Тешко је рећи. Немањина породица, како се данас узима, сигурно је владала пре самог Немање српским земљама, његов отац сигурно. Колико уназад - не знамо. То може да се процени највише по томе што сам Немања каже, а колико је то аутентично, то свако суди за себе. Немања  у својој Повељи за Хиландар, оној која успоставља српско самодржавље и пре него што су се њени владари назвали самодршцима, каже, узимајући пример Србима с једне и с друге стране, да је „ Бог дао Грцима цареве, Мађарима краљеве, а мене учинио великим жупаном, као што је учинио и с мојим прародитељима“. Постоји, дакле, нека династијска линија која у прошлост сеже, али нема говора о томе да је тачно 20. потомак Самовлада. Нема историјских извора.

У историји постоје две проблема. Она може бити мутна зависно од тумачења, као и када располажете огромним бројем извора као што је са 20-тим веком, где се историчари с разних страна не слажу по разним крупним питањима под упливом политике или других ствари. Друга врста тешкоћа када говоримо о епохама је мало извора, огромне празнине које је заводљиво попуњавати разним теоријама и легендама, а није до данас установљено колико су оне прецизне и поуздане, јер се у главама средњовековног човека мешају фантастичне и реалне ствари. Неки корен, зрно истине у њима постоји, можда је некад и велико, али тражи анализе... Истраживање у историји је без краја и конца. Да ли је Стројимир Самовладов потомак то не знамо. Али само постојање Стројимира, као једног од значајних у низу српских владарских синова, није спорно.

* Шта је за Вас као научника било најфасцинантније у изучавању тог периода раних српских држава?

– Можда оно што је Острогорски назвао Пофирогенитовом хроником српских владара, а што је још увек у науци и поред свих решења, донекле отворено питање. То је кључни део поглавља о Србима, српским владарима, јер доноси њихова имена и види се да није састављен од архивских белешки византијског двора, већ има конзистентну причу која је настала у првој половини X века за време цара Романа И, оца Константина Порфирогенита. Како је настала ова забелешка, зашто не зна се, али је аутентична историја, ређање владарских српских имена. Драгоцено је јер других писаних трагова нема.

Владимир Ђуричић

Круна Немањиног рада

– Права самосталност Србије на међународној сцени почиње када добије црквену и државну самосталност коју су признали најважнији политички чиниоци тадашњег света, је била круна  и оваплоћење Немањиног рада. И то се врло добро знало и у то време осећало, Немања је био неприкосновено историјска величина. У потоњем развоју је дошло до тога да му неки од Немањића прво његов син  Сава, а после и Цар Душан постану конкурентни у посматрању историјске величине личности – каже нам академик Максимовић.