ŽIVOT I PRIKLJUČENIJE 89-GODIŠNJEG DIMITRIJA ŠOLAJE Miran san je izvor zdravlja

Ništa ne bi bilo toliko čudno da rođendan, od silne očeve radosti, nije zaveden tek tri dana kasnije, pa tako u svim dokumentima Dimitrija Šolaje, danas deke šestoro unučadi, ne stoji pogrešan datum.

Ali, da je rođen pod srećnom zvezdom, to mu nijedna služba ne može osporiti, budući da ovaj naš sugrađanin, koji živi na novosadskoj adresi u kontinuitetu od 1976. godine, ima životnu priču vrednu udžbenika i bar kojeg reda u „Dnevniku“ koji redovno, svakog jutra, kupuje i čita već šest decenija.

– Sećam se kad je vaš list nosio ime „Slobodna Vojvodina“ i raspisao konkurs za novo ime – priča nam deka Dimitrije, dok sedimo u stanu na Limanu 4, u kom nas po ulasku dočekuju mape Novog Sada i Vojvodine. – Hteo sam i ja da pošaljem predlog, i bio bi „Vojvodina“, ali „Dnevnik“ je prikladniji, asocira na dnevne vesti, novine. Inače, prvo sam čitao „Politiku“, jer je to moj otac čitao, a tek kad sam počeo da radim kao direktor za tehnički deo sreskog katastra u Somboru, početkom šezdesetih, počeo da čitam „Dnevnik“. Nije bilo lako preći, navikao sam na „Politiku“, pa kad nešto tražim, znam gde je, na kojoj strani, a „Dnevnik“ sam tek upoznavao.

Inače, Dimitrije je prvi put došao u Novi Sad još 1. septembra 1950. godine, upisavši srednju geodetsku školu, u sklopu koje je bio i internat, dok je danas u tom objektu smeštena Svetina gimnazija.

– Naviru sećanja, to detinjstvo, školovanje... jedan divan period života. Možda će vam biti smešno, ali ja Novi Sad pamtim iz vremena kada je, kod semafora na Bulevaru Mihajla Pupina i Ulice Modene, sa desne strane u ćošku bio posejan kukuruz, nećete verovati! Nisam mislio da će se Novi Sad tolikom brzinom razviti.  Ali grad koji je na reci, naročito na Dunavu, ima Frušku goru i fudbalski klub u prvoj ligi, ima veliku perspektivu – veli verni navijač Voše, svojevremeni predsednik Atletskog saveza Vojvodine i član predsedništva Atletskog saveza Jugoslaviji, koji je po završetku srednje otišao u Beograd na studije geodezije, potom u Sombor u kom se najpre zaposlio, da bi se u naš grad ponovo, i ovog puta za stalno, doselio 1976. godine, postavši načelnik Statičkog katastra i računskog centra pri Izvršnom veću.

Kako je završio i postdiplomske studije na kojima je izučavao informatiku, umeo je da koristi programe za obradu podataka na računarima koje je tadašnja Pokrajinska vlada prva imala.

Za volanom već 56 godina

Otkako je sa 33 godine položio vozački ispit i kupio svoj prvi auto – svetloplavu škodu – Dimitrije Šolaja aktivno vozi i uživa u tome. Te „skokne“ do vikendice, te do Bačke Palanke, pa do rodne Vajske... Jedino se ne vozika po gradu i to samo zato što je živa muka naći mesto za parkiranje.

– Prvi put sam vozio od Beograda, gde sam preuzeo škodu, pa do Novog Sada i Vajske – priseća se naš sagovornik, kom je nedavno produžena vozačka dozvola i to na tri godine, jer je na pregledu i testovima toliko briljirao, da je ostavio dojam spretnog pedesetogodišnjaka. – Vremenom se prilagođavam na sve ove promene, pa mi nije problem da sad vozim u ovakvom saobraćaju. Iz prošlog vremena su mi u sećanju ostale kaldrme i prašina, jer još nije bilo asfaltiranih puteva. Sad je lakše voziti kola, mada se psihički pripremim i ništa mi ne smeta. Najlepše se osećam kad vozim, nastane mi neko opuštanje.

– Sad kad bih ponovo polazio u srednju školu, opet bih upisao geodeziju, iako sam mislio da ću više raditi na terenu, a ne u kancelariji. Znate, u to vreme su bile svega tri osobe u Vojvodini sa geodetskom diplomom i onda su nas odmah terali na rukovodeća mesta, što sad za penziju i nije toliko loše – kaže kroz osmeh naš domaćin, koji je u penziju 29. oktobra 1999. godine otišao sa mesta direktora Katastra nepokretnosti u Novom Sadu.

A koja je tajna tako dugovečnog i vitalnog života Dimitrija Šolaje, sigurno se pitate? Njegovi unuci bi rekli: to što svesno odlučuje da ne vidi loše stvari.

– Mislim da na to utiče umerenost, kao i to što nisam išao po kafanama, ne pijem alkohol, nisam pušač, mada ima dosta i do genetike – tvrdi 89-godišnjak, pričajući nam kako je njegov otac Milan, rodom iz Gacka, kao tinejdžer bio Solunski dobrovoljac, pa je po završetku Velikog rata dobio zemlju u Vajskoj, gde je i osnovao porodicu.

Upravo od njega je i naučio najvažniju životnu lekciju, a to je da radi pošteno i po zakonu, jer će jedino tako moći mirno da spava.

– Izvor zdravlja je miran san – jasan je Šolaja, koji mladima savetuje da uče, budu pošteni i dobri jedni prema drugima, kao i da život posmatraju sa vedrije strane. – Penzionerima bih poručio da za svaki dan imaju plan oko čega će se angažovati, neka nađu neki hobi. Ja sam se od prvog dana u penziji angažovao na istraživanju porodičnog porekla i značenja reči koje nam je u prezimenu. Našao sam podatke da smo sadašnje prezime uzeli na Đurđevdan 1325. godine, što nam je postala krsna slava, o čemu sam napisao knjigu „Otvoreni rodoslov bratstva Šolaja“.

L. Radlovački