ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈЕ 89-ГОДИШЊЕГ ДИМИТРИЈА ШОЛАЈЕ Миран сан је извор здравља

Ништа не би било толико чудно да рођендан, од силне очеве радости, није заведен тек три дана касније, па тако у свим документима Димитрија Шолаје, данас деке шесторо унучади, не стоји погрешан датум.

Али, да је рођен под срећном звездом, то му ниједна служба не може оспорити, будући да овај наш суграђанин, који живи на новосадској адреси у континуитету од 1976. године, има животну причу вредну уџбеника и бар којег реда у „Дневнику“ који редовно, сваког јутра, купује и чита већ шест деценија.

– Сећам се кад је ваш лист носио име „Слободна Војводина“ и расписао конкурс за ново име – прича нам дека Димитрије, док седимо у стану на Лиману 4, у ком нас по уласку дочекују мапе Новог Сада и Војводине. – Хтео сам и ја да пошаљем предлог, и био би „Војводина“, али „Дневник“ је прикладнији, асоцира на дневне вести, новине. Иначе, прво сам читао „Политику“, јер је то мој отац читао, а тек кад сам почео да радим као директор за технички део среског катастра у Сомбору, почетком шездесетих, почео да читам „Дневник“. Није било лако прећи, навикао сам на „Политику“, па кад нешто тражим, знам где је, на којој страни, а „Дневник“ сам тек упознавао.

Иначе, Димитрије је први пут дошао у Нови Сад још 1. септембра 1950. године, уписавши средњу геодетску школу, у склопу које је био и интернат, док је данас у том објекту смештена Светина гимназија.

– Навиру сећања, то детињство, школовање... један диван период живота. Можда ће вам бити смешно, али ја Нови Сад памтим из времена када је, код семафора на Булевару Михајла Пупина и Улице Модене, са десне стране у ћошку био посејан кукуруз, нећете веровати! Нисам мислио да ће се Нови Сад толиком брзином развити.  Али град који је на реци, нарочито на Дунаву, има Фрушку гору и фудбалски клуб у првој лиги, има велику перспективу – вели верни навијач Воше, својевремени председник Атлетског савеза Војводине и члан председништва Атлетског савеза Југославији, који је по завршетку средње отишао у Београд на студије геодезије, потом у Сомбор у ком се најпре запослио, да би се у наш град поново, и овог пута за стално, доселио 1976. године, поставши начелник Статичког катастра и рачунског центра при Извршном већу.

Како је завршио и постдипломске студије на којима је изучавао информатику, умео је да користи програме за обраду података на рачунарима које је тадашња Покрајинска влада прва имала.

За воланом већ 56 година

Откако је са 33 године положио возачки испит и купио свој први ауто – светлоплаву шкоду – Димитрије Шолаја активно вози и ужива у томе. Те „скокне“ до викендице, те до Бачке Паланке, па до родне Вајске... Једино се не возика по граду и то само зато што је жива мука наћи место за паркирање.

– Први пут сам возио од Београда, где сам преузео шкоду, па до Новог Сада и Вајске – присећа се наш саговорник, ком је недавно продужена возачка дозвола и то на три године, јер је на прегледу и тестовима толико бриљирао, да је оставио дојам спретног педесетогодишњака. – Временом се прилагођавам на све ове промене, па ми није проблем да сад возим у оваквом саобраћају. Из прошлог времена су ми у сећању остале калдрме и прашина, јер још није било асфалтираних путева. Сад је лакше возити кола, мада се психички припремим и ништа ми не смета. Најлепше се осећам кад возим, настане ми неко опуштање.

– Сад кад бих поново полазио у средњу школу, опет бих уписао геодезију, иако сам мислио да ћу више радити на терену, а не у канцеларији. Знате, у то време су биле свега три особе у Војводини са геодетском дипломом и онда су нас одмах терали на руководећа места, што сад за пензију и није толико лоше – каже кроз осмех наш домаћин, који је у пензију 29. октобра 1999. године отишао са места директора Катастра непокретности у Новом Саду.

А која је тајна тако дуговечног и виталног живота Димитрија Шолаје, сигурно се питате? Његови унуци би рекли: то што свесно одлучује да не види лоше ствари.

– Мислим да на то утиче умереност, као и то што нисам ишао по кафанама, не пијем алкохол, нисам пушач, мада има доста и до генетике – тврди 89-годишњак, причајући нам како је његов отац Милан, родом из Гацка, као тинејџер био Солунски добровољац, па је по завршетку Великог рата добио земљу у Вајској, где је и основао породицу.

Управо од њега је и научио најважнију животну лекцију, а то је да ради поштено и по закону, јер ће једино тако моћи мирно да спава.

– Извор здравља је миран сан – јасан је Шолаја, који младима саветује да уче, буду поштени и добри једни према другима, као и да живот посматрају са ведрије стране. – Пензионерима бих поручио да за сваки дан имају план око чега ће се ангажовати, нека нађу неки хоби. Ја сам се од првог дана у пензији ангажовао на истраживању породичног порекла и значења речи које нам је у презимену. Нашао сам податке да смо садашње презиме узели на Ђурђевдан 1325. године, што нам је постала крсна слава, о чему сам написао књигу „Отворени родослов братства Шолаја“.

Л. Радловачки