Vožnja Dunavom koja ostavlja sve bez daha
Teško da se sve lepote Dunava i njegove okoline mogu opisati rečima. One se najbolje dožive na samoj reci, ploveći uzvodno od Štranda ka Beočinu, gde Dunav svom svojom širinom pokazuje najlepše čari.
Jedan od načina da se moć jedne od najdužih evropskih reka doživi upravo je katamaran „Plivajuće ostrvo”, koji svakog dana u okviru turističke ponude „Dunavski rafting” prima turiste i sve Novosađane i u 19 časova kreće s Ribarskog ostrva. Uz prijatnu atmosferu, ljubazno osoblje, vrsnog kapetana, hladno piće i lagani bluz koji se čuje u pozadini, plovidba od dva sata proleti za tren.
Katamaran koji kreće s Ribarca, nastavlja razgledanjem Šodroša i Kameničke ade, plovi ka „Novosadskoj kapiji”, tački s koje svi koji iz evropskih gradova ka našem gradu plove nizvodno, prvi put mogu da vide Most slobode i „ulaz” u Novi Sad. I baš tu, pred Rakovačkim Dunavcem, kada se ugase motori „Plivajućeg ostrva” i dok se dan polako gasi, a zvuke bluza povremeno prikadaju nemirni rečni talasi, Dunav je okupan najlepšim sunčevim bojama. Muk. Tišina.
– Ovde je zalazak sunca nekako drugačiji i odakle god da ga posmatrate, uvek je divan, a boje su gotovo drugačije nego kod nas, moćne su i impresivne – kaže Kristijan Ardelijan iz Kalifornije i zaključuje da mu se čini da je „naše” sunce nekako bliže nego u gradu Palm Springs iz kojeg je došao.
O tome da je zalazak sunca na Dunavu najlepši, uz zanimljive priče i legende veseloj posadi kazuje i sam kapetan katamarana i osnivač „Dunavskog raftinga” Aleksandar Ćirić Ćira. On za „Dnevnik” kaže da je deo Dunava koji protiče kroz Srbiju jedan od najlepših.
– Dunav je tako blizu, a tako daleko od Novosađana, nas ovde nema, mi dolazimo na reku tek kad su velike vrućine i pokušavamo da nam ona zameni more, a to se nikako ne može porediti – priča nam Ćira. – More je more, a Dunav je Dunav. Ali... Dunav ima ono bogatstvo koje more nema. On osciluje tokom godine četiri-pet metara pa je obala i priroda svake nedelje drugačija. Najlepši meseci na Dunavu su septembar, oktobar i novembar, tad na reci nema nikog. Sve ožuti, ma, prelepo je!
Tokom plovidbe Ćira svojim putnicima priča o potonulom brodu koji se nalazi na mističnom dunavskom dnu, ali i obalama koje ga okružuju. Svi oni veoma su zainteresovani da čuju ono što o Dunavu nisu znali. Čak i stranci koji ne govore srpski ćute i posvećeno slušaju Ćiru. Čini se kao da sve o čemu priča razumeju. Valjda je to moć reke koja umiruje i, mnogi bi rekli, leči.
Novosađanka Jelena Rokvić je stalni gost na katamaranu, a kako kaže, žao joj je što takvih sadržaja nema više u Novom Sadu.
– Mi nemamo rešeno pitanje rečnog turizma, koji imaju svi gradovi uz reke, a pogotovo uz Dunav, a Novi Sad ima dva-tri splava na kojima može da se sedi, sluša muzika i pije piće i ništa posebno ne može da se vidi – naglašava Jelena Rokvić. – Vožnja katamaranom ipak jeste doživljaj. Najlepši je osećaj samog Dunava i smirenosti. Te neke širine. Mi koji živimo i radimo u gradu, stalno smo u nekoj brzini, a ovde mozak može da se odmori. Nakon što sunce zađe, vožnja se nastavlja uz okret i plovidbu sremskom obalom ka Novom Sadu. A onda, pred sam sumrak, dok se dan pred posadom gasi, svetla Petrovaradinske tvrđave i Mosta slobode koja iz daljine obasjavaju i presecaju Dunav, čine da Novi Sad izgleda tako svečano i evropski, a opet, tako naš i tako smiren. Uz zvuke Balaševića, ova vožnja se završava, uz nagoveštaj da se ponovni susret s našim Dunavom i „Plivajućim ostrvom” podrazumeva.
V. Bijelić
