Вожња Дунавом која оставља све без даха
Тешко да се све лепоте Дунава и његове околине могу описати речима. Оне се најбоље доживе на самој реци, пловећи узводно од Штранда ка Беочину, где Дунав свом својом ширином показује најлепше чари.
Један од начина да се моћ једне од најдужих европских река доживи управо је катамаран „Пливајуће острво”, који сваког дана у оквиру туристичке понуде „Дунавски рафтинг” прима туристе и све Новосађане и у 19 часова креће с Рибарског острва. Уз пријатну атмосферу, љубазно особље, врсног капетана, хладно пиће и лагани блуз који се чује у позадини, пловидба од два сата пролети за трен.
Катамаран који креће с Рибарца, наставља разгледањем Шодроша и Каменичке аде, плови ка „Новосадској капији”, тачки с које сви који из европских градова ка нашем граду плове низводно, први пут могу да виде Мост слободе и „улаз” у Нови Сад. И баш ту, пред Раковачким Дунавцем, када се угасе мотори „Пливајућег острва” и док се дан полако гаси, а звуке блуза повремено прикадају немирни речни таласи, Дунав је окупан најлепшим сунчевим бојама. Мук. Тишина.
– Овде је залазак сунца некако другачији и одакле год да га посматрате, увек је диван, а боје су готово другачије него код нас, моћне су и импресивне – каже Кристијан Арделијан из Калифорније и закључује да му се чини да је „наше” сунце некако ближе него у граду Палм Спрингс из којег је дошао.
О томе да је залазак сунца на Дунаву најлепши, уз занимљиве приче и легенде веселој посади казује и сам капетан катамарана и оснивач „Дунавског рафтинга” Александар Ћирић Ћира. Он за „Дневник” каже да је део Дунава који протиче кроз Србију један од најлепших.
– Дунав је тако близу, а тако далеко од Новосађана, нас овде нема, ми долазимо на реку тек кад су велике врућине и покушавамо да нам она замени море, а то се никако не може поредити – прича нам Ћира. – Море је море, а Дунав је Дунав. Али... Дунав има оно богатство које море нема. Он осцилује током године четири-пет метара па је обала и природа сваке недеље другачија. Најлепши месеци на Дунаву су септембар, октобар и новембар, тад на реци нема никог. Све ожути, ма, прелепо је!
Током пловидбе Ћира својим путницима прича о потонулом броду који се налази на мистичном дунавском дну, али и обалама које га окружују. Сви они веома су заинтересовани да чују оно што о Дунаву нису знали. Чак и странци који не говоре српски ћуте и посвећено слушају Ћиру. Чини се као да све о чему прича разумеју. Ваљда је то моћ реке која умирује и, многи би рекли, лечи.
Новосађанка Јелена Роквић је стални гост на катамарану, а како каже, жао јој је што таквих садржаја нема више у Новом Саду.
– Ми немамо решено питање речног туризма, који имају сви градови уз реке, а поготово уз Дунав, а Нови Сад има два-три сплава на којима може да се седи, слуша музика и пије пиће и ништа посебно не може да се види – наглашава Јелена Роквић. – Вожња катамараном ипак јесте доживљај. Најлепши је осећај самог Дунава и смирености. Те неке ширине. Ми који живимо и радимо у граду, стално смо у некој брзини, а овде мозак може да се одмори. Након што сунце зађе, вожња се наставља уз окрет и пловидбу сремском обалом ка Новом Саду. А онда, пред сам сумрак, док се дан пред посадом гаси, светла Петроварадинске тврђаве и Моста слободе која из даљине обасјавају и пресецају Дунав, чине да Нови Сад изгледа тако свечано и европски, а опет, тако наш и тако смирен. Уз звуке Балашевића, ова вожња се завршава, уз наговештај да се поновни сусрет с нашим Дунавом и „Пливајућим острвом” подразумева.
В. Бијелић
