Vesna Krnić stvarni život pretače u stihove i kratke priče
Dok odrastamo maštamo, a kad porastemo, život piše strane svojstvene sudbini, koja možda i stoji negde zapisana za svakog od nas.
Književnica Vesna Krnić kaže da u mladosti nije ni sanjala da će je njen put provesti stazama književnosti o kojoj je davno sanjala, dok je sedela i svoje misli prenosila na parče hartije u svesci. Nju je sebično čuvala, osećajući da će jednog dana svojim pesmama nadahnuti sve generacije, pa i one koje tek treba da se rode. Tokom života, ostvarila se kao žena i kao majka, a kada joj je stariji sin podario i unuku Marijanu 2001. godine, tada je nastala i prva istoimena pesma, njoj u čast.
- Tada još nisam zaplovila u pesničke vode, jer sam bila potrebna svojoj porodici i to mi je bio prioritet - počinje svoju priču Vesna Krnić. - Kasnije je nastupio težak period u mom životu, razvela sam se posle dugogodišnjeg braka, ostala sam sama, sa svojim mislima. Nisam se nadala da ću se ozbiljnije baviti pisanjem, ali sam na kraju pobedila strah od neuspeha, otvorivši svoju svesku pesama. Počela sam da čitam, shvativši da tu ipak ima nečega. Pisanje mi je mnogo pomoglo da ne stavim tačku na svoj život, već zarezom otvorim novo poglavlje, učinim prvi korak i to je nešto što me sada potpuno ispunjava. Pa i kada me ne bude, moje pesme i priče ostaće u amanet.
Kako kaže, pisanje joj je mnogo pomoglo da se pokrene, jer je želela da se bavi tom vrstom umetnosti, koja joj je ujedno bila i terapija, ali i motivacija da se život nastavlja i kada padneš. Sve svoje emocije pretočila je u pesme i priče, objavivši do sada tri knjige.
- Ljubavna poezija nalazi se u prvoj knjizi „Zavet lišću zlatne boje”, dok druga knjiga „Zlatna mesečeva sena” sadrži rodoljubive pesme i ljubavnu poeziju - priča književnica. - Treća knjiga „Majin zlatni venčić” posvećena je deci. U pripremi su još dve knjige, jedna u duhovnom stilu, sa rodoljubivim stihovima, začinjeni s malo proze u vidu kratkih pričica, a druga će obradovati najmlađe uz dečje pesme.
Po Vesninim rečima, najveću inspiraciju nalazi u stvarnom životu, a sve njene pesme su u oko 80 odsto slučajeva istinite. Sve ono što se dešava oko nje pretvori u stihove ili kratke priče. Što se tiče promocija, imala ih je svuda po gradu, a njena dela promovisana su i na Međunardonom sajmu knjiga u Novom Sadu. Tako joj je poslednji nastup bio u okviru Evropske prestonice kulture, kada je na Spensu, za Dan primirja u Prvom svetskom ratu, učestvovala recitujući „Lepotu prkosne ramonde”. Književnica je ove godine postala i član Društva književnika Vojvodine, jer pojedine recenzije kažu da „pesme brusi, vodeći se lepotom, sjajem i svetlošću dragulja, stvarajući jedinstvene poetske slike zlatne boje”.
I. Bakmaz