Весна Крнић стварни живот претаче у стихове и кратке приче

Књижевница Весна Крнић каже да у младости није ни сањала да ће је њен пут провести стазама књижевности о којој је давно сањала, док је седела и своје мисли преносила на парче хартије у свесци. Њу је себично чувала, осећајући да ће једног дана својим песмама надахнути све генерације, па и оне које тек треба да се роде. Током живота, остварила се као жена и као мајка, а када јој је старији син подарио и унуку Маријану 2001. године, тада је настала и прва истоимена песма, њој у част.

- Тада још нисам запловила у песничке воде, јер сам била потребна својој породици и то ми је био приоритет - почиње своју причу Весна Крнић. - Касније је наступио тежак период у мом животу, развела сам се после дугогодишњег брака, остала сам сама, са својим мислима. Нисам се надала да ћу се озбиљније бавити писањем, али сам на крају победила страх од неуспеха, отворивши своју свеску песама. Почела сам да читам, схвативши да ту ипак има нечега. Писање ми је много помогло да не ставим тачку на свој живот, већ зарезом отворим ново поглавље, учиним први корак и то је нешто што ме сада потпуно испуњава. Па и када ме не буде, моје песме и приче остаће у аманет.

Како каже, писање јој је много помогло да се покрене, јер је желела да се бави том врстом уметности, која јој је уједно била и терапија, али и мотивација да се живот наставља и када паднеш. Све своје емоције преточила је у песме и приче, објавивши до сада три књиге.

- Љубавна поезија налази се у првој књизи „Завет лишћу златне боје”, док друга књига „Златна месечева сена” садржи родољубиве песме и љубавну поезију - прича књижевница. - Трећа књига „Мајин златни венчић” посвећена је деци. У припреми су још две књиге, једна у духовном стилу, са родољубивим стиховима, зачињени с мало прозе у виду кратких причица, а друга ће обрадовати најмлађе уз дечје песме.

По Весниним речима, највећу инспирацију налази у стварном животу, а све њене песме су у око 80 одсто случајева истините. Све оно што се дешава око ње претвори у стихове или кратке приче. Што се тиче промоција, имала их је свуда по граду, а њена дела промовисана су и на Међунардоном сајму књига у Новом Саду. Тако јој је последњи наступ био у оквиру Европске престонице културе, када је на Спенсу, за Дан примирја у Првом светском рату, учествовала рецитујући „Лепоту пркосне рамонде”. Књижевница је ове године постала и члан Друштва књижевника Војводине, јер поједине рецензије кажу да „песме бруси, водећи се лепотом, сјајем и светлошћу драгуља, стварајући јединствене поетске слике златне боје”.   

    И. Бакмаз