Varoški spomenar: Sajmište- klizalište našeg odrastanja
Otvaranje klizališta na SC „Sajmište“ 1971/72. kao đak-prvak dočekao sam s posebnim ushićenjem. Posle prve posete i neuspešnog pokušaja učenja da klizam u iznajmljenim „ženskim“
(belim, umetničkim) klizaljkama, silno sam se obradovao kada sam s tatom otišao da kupimo „prave hokejke“ u prodavnici preko puta Banovine. Uz asistenciju jednog studenta, koji je odlično klizao, brzo sam savladao osnovne pokrete i potom je sve postalo lepše i lakše.
Magična reč tih 70-ih godina bila je „smena“. Dok smo bili klinci, sledovalo nas je matine, a potom bi smena „od 5 do 7“ predstavljala premiju za neko dobro delo učinjeno u kući ili školi. Kako smo stasavali kao tinejdžeri, izazov su bila klizanja pod svetlošću reflektora i muziku sa razglasa, a povezivanje dve poslednje smene značilo je da nam je tada to verovatno bila najvažanija stvar na svetu. Pamtim redove za ulaznice, pa čak i momente kada nisu svi koji su želeli na led mogli da uđu, jer su gužve bile nesnosne. Čekanje da „rolba“ očisti led između smena, izluđivalo nas je, a momenat kada bismo, negde na polovini smene, kupili vruć čaj, bio je poseban ugođaj.
Nije nam mnogo smetalo ni klizanje u martu kada se bližio kraj sezone, koji je, obično, počinjao negde u novembru. Led bi pod sve učestalijim zracima sunca bio sve mekši, a količinu vode na ploči koju nije mogla da pokupi pomenuta „rolba“, uklanjali bi redari s dugačkim crnim gumama, podsećajući na ribare koji paralelno vuku mrežu iz dva čamca.
Odlazak na večernje hokejaške utakmice bila nam je omiljena razonoda. Kada je Bora Fleka u sezoni 1977/78. dao gol Partizanu za istorijsku pobedu od 1:0, usledila je eksplozija radosti. Tada je u Novom Sadu bilo mnogo partizanovaca, ali smo na hokejaškim utakmicama, bez izuzetka, svi navijali za Vojvodinu. Provale koje su u serijama sa tribina ispaljivali naši idoli iz starijeg društva Rajko, Fema, Boca, Šumar i Pane, dovodile su nas do suza, pa smo na utakmice hitali u podjednakoj želji da uživamo u duelima na ledu, ali i smehu na tribinama.
Otvaranje zatvorenog klizališta na „Spensu“ samo je na tren, za nas obične smrtnike, značilo da je načinjen krupan korak u tehnološkom napretku. Sa selidbom u ledenu dvoranu SPC „Vojvodina“ počeo je da se igra bolji hokej, ali su „stara dobra vremena“ zauvek otišla u istoriju, ali i neizbrisivo ostala urezana u mojim uspomenama.
Sava Savić