Варошки споменар: Сајмиште- клизалиште нашег одрастања

 (белим, уметничким) клизаљкама, силно сам се обрадовао када сам с татом отишао да купимо „праве хокејке“ у продавници преко пута Бановине. Уз асистенцију једног студента, који је одлично клизао, брзо сам савладао основне покрете и потом је све постало лепше и лакше.

Магична реч тих 70-их година била је „смена“. Док смо били клинци, следовало нас је матине, а потом би смена „од 5 до 7“ представљала премију за неко добро дело учињено у кући или школи. Како смо стасавали као тинејџери, изазов су била клизања под светлошћу рефлектора и музику са разгласа, а повезивање две последње смене значило је да нам је тада то вероватно била најважанија ствар на свету. Памтим редове за улазнице, па чак и моменте када нису сви који су желели на лед могли да уђу, јер су гужве биле несносне. Чекање да „ролба“ очисти лед између смена, излуђивало нас је, а моменат када бисмо, негде на половини смене, купили врућ чај, био је посебан угођај.



Није нам много сметало ни клизање у марту када се ближио крај сезоне, који је, обично, почињао негде у новембру. Лед би под све учесталијим зрацима сунца био све мекши, а количину воде на плочи коју није могла да покупи поменута „ролба“, уклањали би редари с дугачким црним гумама, подсећајући на рибаре који паралелно вуку мрежу из два чамца.



Одлазак на вечерње хокејашке утакмице била нам је омиљена разонода. Када је Бора Флека у сезони 1977/78. дао гол Партизану за историјску победу од 1:0, уследила је експлозија радости. Тада је у Новом Саду било много партизановаца, али смо на хокејашким утакмицама, без изузетка, сви навијали за Војводину. Провале које су у серијама са трибина испаљивали наши идоли из старијег друштва Рајко, Фема, Боца, Шумар и Пане, доводиле су нас до суза, па смо на утакмице хитали у подједнакој жељи да уживамо у дуелима на леду, али и смеху на трибинама.



Отварање затвореног клизалишта на „Спенсу“ само је на трен, за нас обичне смртнике, значило да је начињен крупан корак у технолошком напретку. Са селидбом у ледену дворану СПЦ „Војводина“ почео је да се игра бољи хокеј, али су „стара добра времена“ заувек отишла у историју, али и неизбрисиво остала урезана у мојим успоменама.



Сава Савић