Unikatne lampe našeg sugrađanina i boema Nikole Dovata

Rođeni Novosađanin, neposredan, iskren, panonska duša i boem... Ne odaje utisak da je svestan činjenice da se u njegovim rukama „obične” tikve pretvaraju u umetnička dela. Mašinac je po struci, u kojoj nikad nije radio. Svačim se bavio, čak i menayerskim poslom, svašta rukama ume da uradi, a krajnje egzotične lampe od suve tikve kaže da je počeo da pravi iz šale.

– Listao sam neki časopis i dopala mi se jedna lampa od kokosa – seća se Nikola. – Pomislio sam da bih tako nešto mogao i sam da napravim, ali u tom trenutku, umesto kokosa, pri ruci mi je bila samo tikva. Napravio sam sebi lampu, a onda su ljudi iz moje ekipe želeli da pravim i njima. Ja sam tražio da mi donesu tikve, u jednom trenutku sam kod sebe imao 20 tikava, seo i počeo da radim.

Nijednog trenutka se nije upitao hoće li uspeti da ostvari to što je smislio. Ipak, ne voli da se eksponira. Učestvovao je ranije na samostalnim i kolektivnim izložbama, sad već ređe. Priznaje da za to nema volju.

– Svašta ja radim, nije mi to glavni izvor prihoda – iskren je umetnik. – Lampe pravim za svoju dušu, igram se, radim kad hoću. To su skulpture, svaka lampa je rađena bar od tri dela. Svi vole kad je šareno, a ja to ne volim. Šarene su za široke narodne mase. Niti ih lakiram, niti bojim. Ova lampa je takva kakva je, to je čisto ambijentalno svetlo. Ona radi i kad je ugašena.

Zgrada u kojoj živi s unutrašnje strane potpuno je obrasla u puzavicu, što već vremešnom ambijentu i duhu zgrade Novog Sada koji nestaje, pruža dodatnu mističnost. Pravo okruženje za čoveka kakav je Nikola Dovat i dvorišnu malu radionicu u kojoj nastaju velika dela! U nestvarno malom kutku, u kojem tikava i njihovih delova ima u pravom smislu i na plafonu, verovali ili ne, nalazi se zubarska stolica. Zašto? Zato što je na takvoj najudobnije sedeti, objašnjava Dovat. On se tu smesti, podesi i onaj poseban naslon za glavu i izmašta sledeću lampu.

– Unutra imam 100-200 tikava, pustim muziku, zapalim cigaru, sedim i gledam. Moj problem je što ja „vidim” već gotov proizvod. Pogledam tri tikve i u glavi ih odmah sastavim, a 90 odsto tog što sam zamislio tako mora da bude.   

Svaka je različita, a koliko ih je napravio, ne zna ni sam. Osim „jednostavnih“, neobojenih, jedina tehnika koju upotrebljava je vitraž, odnosno „duvano“ staklo u tikvi. Na jednoj izložbi u Beogradu to je izazvalo zanimljivu asocijaciju.

– Neko je rekao „Tifani!“, na šta sam odgovorio „Da, ali bački!“ Da živim još četiri života, ne bih potrošio to što trenutno imam u glavi – uz osmeh dodaje Nikola.

Lampe su se našle u domovima njegovih prijatelja, kao i mnogih ljudi širom Srbije i Evrope uopšte, a mogu se videti i u nekim gradskim lokalima, poput pivnice „Gusan“ i paba „Mamut“. Jedna se čak nalazi u privatnom muzeju primenjenih umetnosti u Amsterdamu.

– Moj drug drži pivnicu „Gusan“ i kad je otvorena, tražili su četiri lampe. Petu sam im poklonio. Posle jedno mesec dana, zove me gazda i kaže „Ukrali mi lampu“. Ja se smejem i kažem: „Vidi, za umetnika nema ništa lepše nego kad sazna tako nešto. Dakle, počeli su da kradu moja dela!“ On besan, traži da mu napravim novu, rekao sam mu: „To će te koštati, šta da ti radim što nisi čuvao moja umetnička dela...“ – zadovoljno zaključuje Nikola, dodajući da je epilog svega, ipak, bila jedna zidna lampa povodom godišnjice.       

Branka Pavković