Уникатне лампе нашег суграђанина и боема Николе Довата

Рођени Новосађанин, непосредан, искрен, панонска душа и боем... Не одаје утисак да је свестан чињенице да се у његовим рукама „обичне” тикве претварају у уметничка дела. Машинац је по струци, у којој никад није радио. Свачим се бавио, чак и mеnayеrskim послом, свашта рукама уме да уради, а крајње егзотичне лампе од суве тикве каже да је почео да прави из шале.

– Листао сам неки часопис и допала ми се једна лампа од кокоса – сећа се Никола. – Помислио сам да бих тако нешто могао и сам да направим, али у том тренутку, уместо кокоса, при руци ми је била само тиква. Направио сам себи лампу, а онда су људи из моје екипе желели да правим и њима. Ја сам тражио да ми донесу тикве, у једном тренутку сам код себе имао 20 тикава, сео и почео да радим.

Ниједног тренутка се није упитао хоће ли успети да оствари то што је смислио. Ипак, не воли да се експонира. Учествовао је раније на самосталним и колективним изложбама, сад већ ређе. Признаје да за то нема вољу.

– Свашта ја радим, није ми то главни извор прихода – искрен је уметник. – Лампе правим за своју душу, играм се, радим кад хоћу. То су скулптуре, свака лампа је рађена бар од три дела. Сви воле кад је шарено, а ја то не волим. Шарене су за широке народне масе. Нити их лакирам, нити бојим. Ова лампа је таква каква је, то је чисто амбијентално светло. Она ради и кад је угашена.

Зграда у којој живи с унутрашње стране потпуно је обрасла у пузавицу, што већ времешном амбијенту и духу зграде Новог Сада који нестаје, пружа додатну мистичност. Право окружење за човека какав је Никола Доват и дворишну малу радионицу у којој настају велика дела! У нестварно малом кутку, у којем тикава и њихових делова има у правом смислу и на плафону, веровали или не, налази се зубарска столица. Зашто? Зато што је на таквој најудобније седети, објашњава Доват. Он се ту смести, подеси и онај посебан наслон за главу и измашта следећу лампу.

– Унутра имам 100-200 тикава, пустим музику, запалим цигару, седим и гледам. Мој проблем је што ја „видим” већ готов производ. Погледам три тикве и у глави их одмах саставим, а 90 одсто тог што сам замислио тако мора да буде.   

Свака је различита, а колико их је направио, не зна ни сам. Осим „једноставних“, необојених, једина техника коју употребљава је витраж, односно „дувано“ стакло у тикви. На једној изложби у Београду то је изазвало занимљиву асоцијацију.

– Неко је рекао „Тифани!“, на шта сам одговорио „Да, али бачки!“ Да живим још четири живота, не бих потрошио то што тренутно имам у глави – уз осмех додаје Никола.

Лампе су се нашле у домовима његових пријатеља, као и многих људи широм Србије и Европе уопште, а могу се видети и у неким градским локалима, попут пивнице „Гусан“ и паба „Мамут“. Једна се чак налази у приватном музеју примењених уметности у Амстердаму.

– Мој друг држи пивницу „Гусан“ и кад је отворена, тражили су четири лампе. Пету сам им поклонио. После једно месец дана, зове ме газда и каже „Украли ми лампу“. Ја се смејем и кажем: „Види, за уметника нема ништа лепше него кад сазна тако нешто. Дакле, почели су да краду моја дела!“ Он бесан, тражи да му направим нову, рекао сам му: „То ће те коштати, шта да ти радим што ниси чувао моја уметничка дела...“ – задовољно закључује Никола, додајући да је епилог свега, ипак, била једна зидна лампа поводом годишњице.       

Бранка Павковић