ULIČNI SVIRAČ MIROSLAV MATIĆ: Čija frula bulevarom svira
Svirkom na fruli i guslama Miroslav Matć (77) privlači pažnju Novosađana i prolaznika kada idu Bulevarom oslobođenja, ali ga mogu sresti i u drugim delovima grada. Matić je iz Trbosilja sa planine Cer, sa Tekeriša gde se nalazi spomen kosturnica junacima čuvene Cerske bitke iz Velikog rata.
U srbijanskoj odeći, šajkačom na glavi i opancima, Matić je markantni ulični svirač, čuvar srpske tradicije u Novom Sadu, ali tokom godine obilazi Vrnjačku Banju, Zlatibor i druga mesta u Srbiji, a rado je viđen u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini.
Miroslav priča da je u Srpsku Atinu došao 2011. godine, gde u toku sezone širok repertoar srpskog izvornog melosa izvodi tri-četiri meseca, a ove malo duže jer se tu zadesio u vreme epidemije korona virusa.
- Pre desetak dana prilazi mi jedna plavuša, razdragano me pozdravlja i interesuje se kada ću za Ljubljanu. Kaže da se raspituje i gospodin Zoka, kad ispostavi se da je iz kabineta gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića, pa me slikala da javi Zoki da sam živ. Do sada sam svirjaući najviše proveo svirajući u Vrnjačkoj Banji, ali sam kao drvoseča i kirajdžija svuda radio te i druge težačke poslove. Skoro da nema sela u kom nisam bio ni njive do mađarske granice gde nisam radio. U Čurugu sam kupio kobilu kakvu nije imao ni Bato Dukić u Šapcu, u Srbobranu sam radio kod Save Gavanskog, znači nisam neki gospodin nego seljak sa četiri razreda osnovne škole, ali imam više u glavi nego mnogi drugi - raspreda priču Matić.
Priznaje da je samouki svirač. Prvo je naučio da svira dvojnice kod ovaca na Ceru, kasnije frulu, gusle, usnu harmoniku, a zna da zasvira na češalj pa i bundevinu vrežu! Uverava da samouko svira na osam instrumenata, jer je za svirku i pesmu nadaren. Prvo je uz dvojnice naučio pesme koje su tada bile popularne na igrankama i prelima.
- Meni ne treba mnogo da sastavim pesmu i uz gusle zapevam. Opevao sam svu našu tragediju, a nažalost zbog toga što sam u srpskoj narodnoj nošnji sa šajkačom doživljavam i neprijatnosti, govore mi da mi ovde nije mesto. Ne obazirem se na to što me neki ne prihvataju, ne samo u Novom Sadu, neprijatnosti sam imao i u Beogradu, Loznici i Valjevu. Na Knez Mihajlovoj u Beogradu, jednom prilikom policjac mi priđe i kaže da su mi poručili “ili promeni uniformu ili idi kući”, na platoru kod Hrama Sveti Sava doživim da mi mladi svešternik kaže “šta ti mekećeš sa guslama”, a onda pošaljem vlastima iz slovenačke prestonice pismo sa porukom: Da nisam u Beogradu smeto, nikada po Ljubljani ne bi šeto! Zbog toga što sam se latio gusala bila me se odrekla i rodbina, ali sam istrajan, uvek u srpskoj tradicionalnoj odeći, jedino u njoj nisam išao na njivu i u teške poslove. Baba me je još od šeste godine vodila za ovcama u planini, ali bio sam i ostao nesalomljiv, mnogo sam radio, koliko sam samo preko ruku preturio crepova, izmešao betona. Zadovoljan sam jer imam svoju porodicu, dva sina, snaje i unuke koji žive na dedovini na Ceru, međutim, nije dobro što sva omladina hrli u gradove. Kako sada nestaju sela, tako će nekada nestati i grada. Svi se zdali u Beograd, Niš i Novi Sad, ili idu u beli svet, a greota je napustiti dedovska ognjišta i svoje korene- smatra Matić.
Na sadašnjoj lokaciji na bulevaru Matić svira od jutra do večeri, stanuje sa cimerom iz Šapca, ali sprema se na put. Zovu ga u Vrnjačku Banju na festival, gde mu u više hotela za vreme boravka nude fraj boravak i ishranu. Za očuvanje srpske tradicije i pevanje uz gusle, sviranje frule i dvojnica, tamo gde nastupa kao ulični svirač ili prigodnim prilikama domaćini mu odaju priznanje.
- Svirao sam u Novom Sadu na više mesta, ali od kada sam na ovom mestu, hvala bogu, nikome ne smeta, svi me grle i ljube, za razliku tamo malo podalje gde sam bio nepoželjan i maltretirali su me - ukazuje Matić - Mogu da sviram danima bez prestanka, samo s vremena na vreme da popijem malo vode, da se okrepim. U Vrnjačkoj Banji sam se svojevremeno hteo da se kladim sa nekolicinom viđenijih političara da mogu da pevam uz gusle osam dana i noći bez prestanka, da ništa ne jedem, samo da na sat popijem malo vode, a ako ponovim i jedan stih da mi odseku jezik, ali nisu poverovali i odustali.
Nije Miroslavu bilo svejedno kada ga se rodbina odrekla zbog gusala, jer su smatrali da je njegov nastup kao uličnog svirača prošnja.
- Nije baš tako jednostavno biti ulični svirač, ali mogu reći da me deca sa bulevara vole kao da sam im najrođeniji - veli Matić. - Međutim, ne prihvataju me svi baš rado, zbog šajkače, narodne odeće i opanaka, Kada bih se obukao u drugo odelo, možda ne bi bilo problema, ali kakva bi to svirka na fruli i guslama bila? Dođem na svirku u pola osam pa uveče do pola osam, navikao sam na celodnevni rad, još dok sam mogao ceo dan sam radio seoske poslove, na njivi, vukao drva iz šume i drugo. Bilo je teže, samo što više nemam tu kondiciju, kao kad sam kao dečak na leđima 12 kilometara nosio džak brašna do kuće, ili divljeg vepra od 107 kila. Izdržala su moja pleća svašta, ali nikada nisam težio da imam veliki kapital i bogatstvo, niti sam zbog toga kukao. Čovek se u životu bogati i siromaši, a sve zavisi kakva te kolevka zaljulja. Potekao sam iz siromašne porodice, iz bede smo dolazili i do dobrog života, pa se ponovo delili, ratovali i stradali. Najveći su mi kapital i bogatstvo sloga u kući i zdravlje. Kao ulični svirač sada sam više na turneji, ali kada se zaželim obilazim familiju i rodni kraj, pa i u zavičaju rado zasviram i zapevam.
M. Mitrović