УЛИЧНИ СВИРАЧ МИРОСЛАВ МАТИЋ: Чија фрула булеваром свира

У србијанској одећи, шајкачом на глави и опанцима, Матић је маркантни улични свирач, чувар српске традиције у Новом Саду, али током године обилази Врњачку Бању, Златибор и друга места у Србији, а радо је виђен у Словенији, Хрватској, Македонији, Босни и Херцеговини.

Мирослав прича да је у Српску Атину дошао 2011. године, где у току сезоне широк репертоар српског изворног мелоса изводи три-четири месеца, а ове мало дуже јер се ту задесио у време епидемије корона вируса.

- Пре десетак дана прилази ми једна плавуша, раздрагано ме поздравља и интересује се када ћу за Љубљану. Каже да се распитује и господин Зока, кад испостави се да је из кабинета градоначелника Љубљане Зорана Јанковића, па ме сликала да јави Зоки да сам жив. До сада сам свирјаући највише провео свирајући у Врњачкој Бањи, али сам као дрвосеча и кирајџија свуда радио те и друге тежачке послове. Скоро да нема села у ком нисам био ни њиве до мађарске границе где нисам радио. У Чуругу сам купио кобилу какву није имао ни Бато Дукић у Шапцу, у Србобрану сам радио код Саве Гаванског, значи нисам неки господин него сељак са четири разреда основне школе, али имам више у глави него многи други - распреда причу Матић.

Признаје да је самоуки свирач. Прво је научио да свира двојнице код оваца на Церу, касније фрулу, гусле, усну хармонику, а зна да засвира на чешаљ па и бундевину врежу! Уверава да самоуко свира на осам инструмената, јер је за свирку и песму надарен. Прво је уз двојнице научио песме које су  тада биле популарне на игранкама и прелима.

- Мени не треба много да саставим песму и уз гусле запевам. Опевао сам сву нашу трагедију, а нажалост због тога што сам у српској народној ношњи са шајкачом доживљавам и непријатности, говоре ми да ми овде није место. Не обазирем се на то што ме неки не прихватају, не само у Новом Саду, непријатности сам имао и у Београду, Лозници и Ваљеву. На Кнез Михајловој у Београду, једном приликом полицјац ми приђе и каже да су ми поручили “или промени униформу или иди кући”, на платору код Храма Свети Сава доживим да ми млади свештерник каже “шта ти мекећеш са гуслама”, а онда пошаљем властима из словеначке престонице писмо са поруком: Да нисам у Београду смето, никада по Љубљани не би шето! Због тога што сам се латио гусала била ме се одрекла и родбина, али сам истрајан, увек у српској традиционалној одећи, једино у њој нисам ишао на њиву и у тешке послове. Баба ме је још од шесте године водила за овцама у планини, али био сам и остао несаломљив, много сам радио, колико сам само преко руку претурио црепова, измешао бетона. Задовољан сам јер имам своју породицу, два сина, снаје и унуке који живе на дедовини на Церу, међутим, није добро што сва омладина хрли у градове. Како сада нестају села, тако ће некада нестати и града. Сви се здали у Београд, Ниш и Нови Сад, или иду у бели свет, а греота је напустити дедовска огњишта и своје корене- сматра Матић.

На садашњој локацији на булевару Матић свира од јутра до вечери, станује са цимером из Шапца, али спрема се на пут. Зову га у Врњачку Бању на фестивал, где му у више хотела за време боравка нуде фрај боравак и исхрану. За очување српске традиције и певање уз гусле, свирање фруле и двојница, тамо где наступа као улични свирач или пригодним приликама домаћини му одају признање.

- Свирао сам у Новом Саду на више места, али од када сам на овом месту, хвала богу, никоме не смета, сви ме грле и љубе, за разлику тамо мало подаље где сам био непожељан и малтретирали су ме - указује Матић - Могу да свирам данима без престанка, само с времена на време да попијем мало воде, да се окрепим. У Врњачкој Бањи сам се својевремено хтео да се кладим са неколицином виђенијих политичара да могу да певам уз гусле осам дана и ноћи без престанка, да ништа не једем, само да на сат попијем мало воде, а ако поновим и један стих да ми одсеку језик, али нису поверовали и одустали.

Није Мирославу било свеједно када га се родбина одрекла због гусала, јер су сматрали да је његов наступ као уличног свирача прошња.

- Није баш тако једноставно бити улични свирач, али могу рећи да ме деца са булевара воле као да сам им најрођенији - вели Матић. - Међутим, не прихватају ме сви баш радо, због шајкаче, народне одеће и опанака, Када бих се обукао у друго одело, можда не би било проблема, али каква би то свирка на фрули и гуслама била? Дођем на свирку у пола осам па увече до пола осам, навикао сам на целодневни рад, још док сам могао цео дан сам радио сеоске послове, на њиви, вукао дрва из шуме и друго. Било је теже, само што више немам ту кондицију, као кад сам као дечак на леђима 12 километара носио џак брашна до куће, или дивљег вепра од 107 кила. Издржала су моја плећа свашта, али никада нисам тежио да имам велики капитал и богатство, нити сам због тога кукао. Човек се у животу богати и сиромаши, а све зависи каква те колевка заљуља. Потекао сам из сиромашне породице, из беде смо долазили и до доброг живота, па се поново делили, ратовали и страдали. Највећи су ми капитал и богатство слога у кући и здравље. Као улични свирач сада сам више на турнеји, али када се зажелим обилазим фамилију и родни крај, па и у завичају радо засвирам и запевам.        

 М. Митровић