U PREČANSKU VAROŠ IH MUKA NATERALA Nevoljni novosadski tragovi znamenitih Srba

I Vasa Pelagić će se u više navrata kao politički emigrant zvati Novosađaninom, s tim da je u kvartirima uglavnom bio ilegalno, osim kada je 1874. otvoreno odseo u kafani „Kod crnog jarca” u Dunavskoj ulici.   

Nazigled paradoksalno, tri decenije pre dvojice najviđenijih srpskih socijalista, Novi Sad je ugostio i njihove arhiprotivnike: Obrenoviće. Naime, nakon što je 14. septembra 1842. godine zaslugom ustavobranitelja sin vožda Karađorđa,  Aleksandar Karađorđević, stupio na srpski kneževski presto, Obrenovići su morali da pakuju kofere. Tako će put severa, u Habzburšku monarhiju, krenuti i knez Miloš i sin mu Mihailo i kneginja Ljubica, i gospodari Jevrem i Jovan. 

Dok su prva dvojica završili u Beču, Miloševa žena će se najpre nastaniti u Zemunu, ali da bi sprečile njeno uplitanje u politički život Kneževine Srbije, carske vlasti joj izdaju naredbu da produži do Novog Sada. I raspakovaće se kneginja Ljubica u kući u današnjoj Zmaj Jovinoj, pod čislom 5. Neće se ona ni ovde manuti politike, ali je mnogo važnije to što će nastaviti da materijalno pomaže umetnike i intelektualce, kao što je činila i u Srbiji, a često je obilazila i Sremske Karlovce gde je, po predanju, darivala Gornjoj crkvi, posvećenoj Vavedenju presvete Bogorodice, skupoceni đakonski stihar. 

Kneginja Ljubica će svega nekoliko meseci provesti u progonstvu u Novom Sadu. Umreće 26. maja 1843, navodno na rukama sina, kneza Mihaila, koji je tvrdio da mu je majka otrovana.. „Serbske narodne novine” izveštavale su o njenom upokojenju, pisale da su prilikom ispraćaja zvonila zvona sa svih crkava u gradu, a u jednom od tekstova je zabeleženo i da je posle sahrane u fruškogorskom manastiru Krušedol deset okolnih mesta takvo nevreme zahvatilo, da je drveće bez lišća ostalo, te da je čak i trava potučena.

U Novi Sad će se po dolasku Karađorđevića na vlast u Srbiji doseliti i  braća kneza Miloša, gospodari Jevrem i Jovan. Prvi će se nešto pre velike Bune sa porodicom odseliti dalje u Vlašku, gde su Obrenovići imali velike spahiluke. Tokom novosadskih godina, pak, navodno je živeo u palati na glavnom gradskom trgu, koja je srušena prilikom gradnje Srpskog narodnog pozorišta.  Ovo zdanje se pominje još 1772, kada ga je kupio baron Jeronim Ljubibratić, a od 1837 je bilo u vlasništvu dr Jovana Hadžića, prvog predsednika Matice srpske.

Budući da je gospodar Jevrem bio među prvim članovima i priložnicima Matice srpske, sasvim je moguće da mu je Hadžić ustupio kuću na korišćenje  To je ipak na nivou istorijske spekulacije, baš kao i podatak da je, do prelaska u temišvarski dom supruga joj Aleksandra Konstantinovića, u Novom Sadu boravila i Jevremova kćerka Anka, prva spisateljica u postotomanskoj Srbiji, koja će 1868. na Topčideru stradati  u atentatu na kneza Mihaila.

Za drugog Miloševog brata Jovana Obrenovića se, međutim, sasvim izvesno zna da je živeo u Miletićevoj broj 6. On je ovu kuću kupio od krojača Jovana Demetrovića, a čak je ostao zabeležen podatak da su tu akviziciju legalizovali novosadski senatori Jefta i Pavel Jovanović.  Nije, međutim, naročito dubok trag u novosadskoj istoriji ostavio junak Takovskog ustanka i predvodnik bune protiv ustavobranitelja. Umro je u Sremskim Karlovcima januara 1850. i sahranjen je u porti blaženopočivše Svetojovanske crkve.

Možda bi taj trag bio dočim doblji, da su se ostvarili naumi njegovog sestrića, svrgnutog kneza Mihaila, koji će mu doći u Novi Sad krajem maja 1848. Habzburške vlasti su, međutim, smatrale da je boravak  ovog Obrenovića blizu granice sa Srbijom u vreme političkih potresa u carevini, a pogotovo nakon karlovačke Majske skupštine, suviše rizičan, te mu je dato da bira: ili će se vratiti u Beč, ili će ostati, ali sa preke strane Dunava, u Petrovaradinskoj tvrđavi. I Mihailo se nije dugo nećkao...

Miroslav Stajić