У ПРЕЧАНСКУ ВАРОШ ИХ МУКА НАТЕРАЛА Невољни новосадски трагови знаменитих Срба

И Васа Пелагић ће се у више наврата као политички емигрант звати Новосађанином, с тим да је у квартирима углавном био илегално, осим када је 1874. отворено одсео у кафани „Код црног јарца” у Дунавској улици.   

Назиглед парадоксално, три деценије пре двојице највиђенијих српских социјалиста, Нови Сад је угостио и њихове архипротивнике: Обреновиће. Наиме, након што је 14. септембра 1842. године заслугом уставобранитеља син вожда Карађорђа,  Александар Карађорђевић, ступио на српски кнежевски престо, Обреновићи су морали да пакују кофере. Тако ће пут севера, у Хабзбуршку монархију, кренути и кнез Милош и син му Михаило и кнегиња Љубица, и господари Јеврем и Јован. 

Док су прва двојица завршили у Бечу, Милошева жена ће се најпре настанити у Земуну, али да би спречиле њено уплитање у политички живот Кнежевине Србије, царске власти јој издају наредбу да продужи до Новог Сада. И распаковаће се кнегиња Љубица у кући у данашњој Змај Јовиној, под числом 5. Неће се она ни овде манути политике, али је много важније то што ће наставити да материјално помаже уметнике и интелектуалце, као што је чинила и у Србији, а често је обилазила и Сремске Карловце где је, по предању, даривала Горњој цркви, посвећеној Ваведењу пресвете Богородице, скупоцени ђаконски стихар. 

Кнегиња Љубица ће свега неколико месеци провести у прогонству у Новом Саду. Умреће 26. маја 1843, наводно на рукама сина, кнеза Михаила, који је тврдио да му је мајка отрована.. „Сербске народне новине” извештавале су о њеном упокојењу, писале да су приликом испраћаја звонила звона са свих цркава у граду, а у једном од текстова је забележено и да је после сахране у фрушкогорском манастиру Крушедол десет околних места такво невреме захватило, да је дрвеће без лишћа остало, те да је чак и трава потучена.

У Нови Сад ће се по доласку Карађорђевића на власт у Србији доселити и  браћа кнеза Милоша, господари Јеврем и Јован. Први ће се нешто пре велике Буне са породицом одселити даље у Влашку, где су Обреновићи имали велике спахилуке. Током новосадских година, пак, наводно је живео у палати на главном градском тргу, која је срушена приликом градње Српског народног позоришта.  Ово здање се помиње још 1772, када га је купио барон Јероним Љубибратић, а од 1837 је било у власништву др Јована Хаџића, првог председника Матице српске.

Будући да је господар Јеврем био међу првим члановима и приложницима Матице српске, сасвим је могуће да му је Хаџић уступио кућу на коришћење  То је ипак на нивоу историјске спекулације, баш као и податак да је, до преласка у темишварски дом супруга јој Александра Константиновића, у Новом Саду боравила и Јевремова кћерка Анка, прва списатељица у постотоманској Србији, која ће 1868. на Топчидеру страдати  у атентату на кнеза Михаила.

За другог Милошевог брата Јована Обреновића се, међутим, сасвим извесно зна да је живео у Милетићевој број 6. Он је ову кућу купио од кројача Јована Деметровића, а чак је остао забележен податак да су ту аквизицију легализовали новосадски сенатори Јефта и Павел Јовановић.  Није, међутим, нарочито дубок траг у новосадској историји оставио јунак Таковског устанка и предводник буне против уставобранитеља. Умро је у Сремским Карловцима јануара 1850. и сахрањен је у порти блаженопочивше Светојованске цркве.

Можда би тај траг био дочим добљи, да су се остварили науми његовог сестрића, свргнутог кнеза Михаила, који ће му доћи у Нови Сад крајем маја 1848. Хабзбуршке власти су, међутим, сматрале да је боравак  овог Обреновића близу границе са Србијом у време политичких потреса у царевини, а поготово након карловачке Мајске скупштине, сувише ризичан, те му је дато да бира: или ће се вратити у Беч, или ће остати, али са преке стране Дунава, у Петроварадинској тврђави. И Михаило се није дуго нећкао...

Мирослав Стајић