Tetovaže kao simbol, hrabrost i želja za promenom

Brojni su razlozi zašto se neko odlučuje na tetoviranje i određenu ilustraciju, ali s obzirom na to da se radi o nečemu što je za čoveka bitno i u emotivnom i u estetskom smislu, važno je odabrati dobrog tatu majstora koji će razumeti ideju i na najbolji mogući način je preneti na telo.

Jedan od najpoznatijih novosadskih studija za tetoviranje „Bi Bjuti” nalazi se u Futoškoj 12, gde radi taty artist Nikola Stevanović. On za „Dnevnik” navodi da ima dosta klijenata koji su Novosađani, ali da oko 80 odsto njegove klijentele čine naši ljudi koji žive „preko” ili stranci. Kada su u pitanju motivi koje Novosađani najčešće tetoviraju, Nikola kaže da su to uglavnom verski motivi, florali, maori ili male jednostavne tetovaže koje nisu zahtevne.

– Nema pravila kada su godine u pitanju, u poslednje vreme najviše dolaze devojke i žene, koje najčešće traže da se sakrije neki ožiljak, a postali su popularni i motivi iz animiranih filmova – otkrio je Stevanović. – Cena zavisi od dimenzije, složenosti i od toga da li je u boji ili ne. Na primer, unutrašnja strana muške podlaktice bi bila, ukoliko je nešto jednostavnije, od 260 pa do 350 evra. Startna cena nam je 30 evra, i to može biti nešto jednostavno, cvetić, linija, a iznad toga do nekih deset centimetara, cena bi bila 60–70 evra.

Najstariji i prvi zvanični studio za tetoviranje u Novom Sadu „American way” postoji od 1992. godine, a osnovao ga je Novosađanin Aleksandar Anteljević, zvani Đaner, koji je zanat naučio u Americi, gde je proveo četiri godine. On za naš list navodi da je bilo potrebno mnogo vremena da mu se prizna da drži salon za tetoviranje, a ne salon lepote, ali da je ustrajao i u tome uspeo. Ateljević navodi da je pre oko 30 godina bilo više muškaraca koji se tetoviraju, dok je danas to, kako kaže, izjednačeno.

– Mogao bih da kažem da danas čak dame i prednjače – naglašava naš sagovornik, i otkriva da je i u njegovom salonu početna cena 30 evra. – Ovde je često razmišljanje takvo da, kako na televiziji kažu, tako i ostali rade, nema mnogo ljudi koji izražavaju nešto svoje, iako je to stvar koja je vrlo lična. Nečija originalnost se ogleda i u tome što mi moramo da prepoznamo njegovu ideju i da je odradimo na drugačiji način. Ne treba nikog da uzbuđuje kada je neko istetoviran, kao što ne bi trebalo da bude obratno, ali kod nas to sve mora da se komentariše. Treba u životu napraviti promenu, nekad čak i možda protiv svoje volje, samo da bi se osetio živim. Tatu je mnogo povezan sa svakodnevnom psihologijom i ovaj posao je zaista zanimljiv te bih ga preporučio svakom ko ima volje, strpljenja, mirnu ruku i veštinu.

Novosađanka i naša poznata sportistkinja Ivana Jandrić odnedavno ima šest tetovaža koje je sve zajedno uklopila u jednu veliku tetovažu preko celog ramena i dela grudi. Ona se ne tetovira u salonima nego privatno kod jednog momka za kog je čula da dobro i kvalitetno radi te je, zadovoljna njegovom uslugom, nastavila da ide kod njega, zbog čega sada dobija pristupačniju cenu. Ivana ističe da je za dobru tetovažu potrebno izdvojiti pozamašnu cifru te da su mnogima iz tog razloga one nepristupačne.

– Tetoviranje je umetnost za sebe, a ogroman broj ljudi se šara eto samo da bi imali nešto na sebi i zato što je to popularno, a kada su u pitanju predrasude, ja lično nisam naišla ni na jedan loš komentar, naprotiv – navodi naša sagovornica, i dodaje da se „pametno istetovirala” te joj se, kada ima neki poslovni sastanak, tetovaža ne vidi i samim tim ne smeta. – Sam proces tetoviranja ne volim nikako, mene to zapravo i boli, no uvek gledam krajnju sliku svega toga. Svaka moja tetovaža obeležava neki deo mog života i ako ikada smetnem neke stvari s uma, tu su mi tik pored oka da me podsete. Mimo toga, one mi se i estetski dopadaju kako izgledaju na mom telu. Tetovaže treba znati nositi: kao što ne stoji svakome šešir ili karmin, tako nekome ne stoji tetovaža.

K. Ivković Ivandekić

Foto: Nikola, „Bi Bjuti” studio