Тетоваже као симбол, храброст и жеља за променом

Бројни су разлози зашто се неко одлучује на тетовирање и одређену илустрацију, али с обзиром на то да се ради о нечему што је за човека битно и у емотивном и у естетском смислу, важно је одабрати доброг тату мајстора који ће разумети идеју и на најбољи могући начин је пренети на тело.

Један од најпознатијих новосадских студија за тетовирање „Би Бјути” налази се у Футошкој 12, где ради taty artist Никола Стевановић. Он за „Дневник” наводи да има доста клијената који су Новосађани, али да око 80 одсто његове клијентеле чине наши људи који живе „преко” или странци. Када су у питању мотиви које Новосађани најчешће тетовирају, Никола каже да су то углавном верски мотиви, флорали, маори или мале једноставне тетоваже које нису захтевне.

– Нема правила када су године у питању, у последње време највише долазе девојке и жене, које најчешће траже да се сакрије неки ожиљак, а постали су популарни и мотиви из анимираних филмова – открио је Стевановић. – Цена зависи од димензије, сложености и од тога да ли је у боји или не. На пример, унутрашња страна мушке подлактице би била, уколико је нешто једноставније, од 260 па до 350 евра. Стартна цена нам је 30 евра, и то може бити нешто једноставно, цветић, линија, а изнад тога до неких десет центиметара, цена би била 60–70 евра.

Најстарији и први званични студио за тетовирање у Новом Саду „Америцан way” постоји од 1992. године, а основао га је Новосађанин Александар Антељевић, звани Ђанер, који је занат научио у Америци, где је провео четири године. Он за наш лист наводи да је било потребно много времена да му се призна да држи салон за тетовирање, а не салон лепоте, али да је устрајао и у томе успео. Атељевић наводи да је пре око 30 година било више мушкараца који се тетовирају, док је данас то, како каже, изједначено.

– Могао бих да кажем да данас чак даме и предњаче – наглашава наш саговорник, и открива да је и у његовом салону почетна цена 30 евра. – Овде је често размишљање такво да, како на телевизији кажу, тако и остали раде, нема много људи који изражавају нешто своје, иако је то ствар која је врло лична. Нечија оригиналност се огледа и у томе што ми морамо да препознамо његову идеју и да је одрадимо на другачији начин. Не треба никог да узбуђује када је неко истетовиран, као што не би требало да буде обратно, али код нас то све мора да се коментарише. Треба у животу направити промену, некад чак и можда против своје воље, само да би се осетио живим. Тату је много повезан са свакодневном психологијом и овај посао је заиста занимљив те бих га препоручио сваком ко има воље, стрпљења, мирну руку и вештину.

Новосађанка и наша позната спортисткиња Ивана Јандрић однедавно има шест тетоважа које је све заједно уклопила у једну велику тетоважу преко целог рамена и дела груди. Она се не тетовира у салонима него приватно код једног момка за ког је чула да добро и квалитетно ради те је, задовољна његовом услугом, наставила да иде код њега, због чега сада добија приступачнију цену. Ивана истиче да је за добру тетоважу потребно издвојити позамашну цифру те да су многима из тог разлога оне неприступачне.

– Тетовирање је уметност за себе, а огроман број људи се шара ето само да би имали нешто на себи и зато што је то популарно, а када су у питању предрасуде, ја лично нисам наишла ни на један лош коментар, напротив – наводи наша саговорница, и додаје да се „паметно истетовирала” те јој се, када има неки пословни састанак, тетоважа не види и самим тим не смета. – Сам процес тетовирања не волим никако, мене то заправо и боли, но увек гледам крајњу слику свега тога. Свака моја тетоважа обележава неки део мог живота и ако икада сметнем неке ствари с ума, ту су ми тик поред ока да ме подсете. Мимо тога, оне ми се и естетски допадају како изгледају на мом телу. Тетоваже треба знати носити: као што не стоји свакоме шешир или кармин, тако некоме не стоји тетоважа.

К. Ивковић Ивандекић

Фото: Никола, „Би Бјути” студио