Subotnji razgovori u Arhivu Vojvodine: Gradski parkovi
Vesna Forkapić, inženjer hortikulture i Slobodanka Nećak Stevanović predsednica Društva ljubitelja cveća i zelenila iz Novog Sada pričale su, uz moderaciju gradskog hroničara Zorana Kneževa, o istoriji novosadskih parkova, o tome kako su oni nastali i koje su njihove specifičnosti, a osvrnule su se i na to da mlađe generacije moraju čuvati zelene površine, u jednom od serijala diskusija u okviru projekta “Subotnji razgovori u Arhivu Vojvodine”, koji za cilj imaju oživljavanje njegovog Amfiteatra.
Slobodanka Nećak Stevanović svoje izlaganje počela je pričom o Limanskom parku i ulozi koju su Novosađani imali tokom njegovog stvaranja.
– Stari Liman je bio područje sa dosta bara, ali je tridesetih godina, pred Drugi svetski rat, koncipirano građenje urbanog naselja, gde su stanovali ljudi srednje klase, a bilo je i radnika. U Novom Sadu Telep je važio za parkovski rajski prostor, jer nije bilo vozila koji bi dospeli do njega. Uglavnom su na Liman dolazile naše komšije čamcima sa Telepa – kaže Nećak Stevanović i objašnjava na koji način je počela izgradnja parka. – Na nekom nivou rešeno je da se dovuče zemlja i Limancima naređeno da tu gaje voće i povrće. Uprkos tome što to nije uspevalo, zasađene su topole, vrbe i rastinje, da bi vremenom limanska deca počela da trasiraju staze i tako je to područje počelo da poprima obrise parka. Sada, za Limanski park može da se kaže da je postaoo lep zeleni prostor sa funkcijom opuštenog i otvorenog tipa, za razliku od nekih centralnogradskih parkova koji su do skora bili samo za gledanje, ali ne i za korišćenje – naglasila je Nećak Stanković.
Vesna Forkapić se nadovezala na priču o Limanskom parku, ali i istakla pojedinosti u vezi s Kameničkim.
– U moje vreme topole su na tom mestu već stasale, a sađene su da bi vezale pesak, da bi se posle kasnije posekle kako bi se zasadilo nešto kvalitetnije u okviru projekta ozelenjavanja parka, koji ni dan danas nije završen. Ostala je jedna četvrtina parka prema mostu. Ta topolova šuma je u jednom periodu imala “stazu zdravlja” gde su se ljudi bavili yogingom. Što se tiče Limanskog parka, on je jedan od novijih, za razliku od Kameničkog, koji je jedan od najstarijih i najveći po svojoj površini. Taj park je bio u stvari park šuma. Doživeo je transformaciju i od park šume postao urbani park. Izgrađene su široke staze, dopunjene mobilijarom, a planirana je i rekonstrukcija skulptura. U Kameničkom parku postoje dva hrasta koja su pod zaštitom i oni su iznad fudbalskog terena, vrlo su impozantni – kaže Forkapić, dok Nećak Stanković smatra da parku fale neke stvari iz prošlosti.
– Ja sam se u Kamenicu odselila 1977. kad je stari Liman rušen. Kamenica je takve konfiguracije da nemate mogućnosti da šetate, ali park je dosta lep. Nekada je imao “Akvarijum” restoran i tamo se dolazilo iz Novog Sada. Preko je bio Dunav i mi smo iz “Akvarijuma” išli da slušamo Boru Čorbu kad peva na Štrandu i to je zaista jedno neophodno okupljalište, jer čoveka u nekom momentu šetnja umori. Drugo, mnogo je osoba sa sitnijom decom, vi tamo tumarate, a staza je kilometrima duga. Park je lep, ali mesto za odmor nedostaje.
Nekada su se i klupe naplaćivale u parkovima. U Dunavskom, sedenje je koštalo dva, u Futoškom jedan dinar, jer se prvi smatrao nešto bitnijim.
– Posle Kameničkog, pravljen je Dunavski park nastao krajem 19. veka. Od promenade koja se nalazila preko puta Arhiva Vojvodine, preko današnjeg muzeja, prvo je nastalo šetalište. Tek kasnije je park urađen u klasičnom francuskom stilu. Kad sam bila dete nije se smelo gaziti po travnjacima tog parka. Postojao je čuvar koji je imao jedan štapić i kada bi video da dete ili neko odrastao skreće sa staze ka travnjaku, odmah je išao da preti i nije se libio čak ni packe da udara. Park je odmah imao svoje jezero, a kasnije se ponovio Isom i Bisom – priseća se Forkapić i zaključuje da je zbog pada procenta zelenih površina na mlađim generacijama da čuvaju prirodu Novog Sada, kako bi mu vratile epitet zelenog grada.
Tekst: V. M. Petrović
