Суботњи разговори у Архиву Војводине: Градски паркови
Весна Форкапић, инжењер хортикултуре и Слободанка Нећак Стевановић председница Друштва љубитеља цвећа и зеленила из Новог Сада причале су, уз модерацију градског хроничара Зорана Кнежева, о историји новосадских паркова, о томе како су они настали и које су њихове специфичности, а осврнуле су се и на то да млађе генерације морају чувати зелене површине, у једном од серијала дискусија у оквиру пројекта “Суботњи разговори у Архиву Војводине”, који за циљ имају оживљавање његовог Амфитеатра.
Слободанка Нећак Стевановић своје излагање почела је причом о Лиманском парку и улози коју су Новосађани имали током његовог стварања.
– Стари Лиман је био подручје са доста бара, али је тридесетих година, пред Други светски рат, конципирано грађење урбаног насеља, где су становали људи средње класе, а било је и радника. У Новом Саду Телеп је важио за парковски рајски простор, јер није било возила који би доспели до њега. Углавном су на Лиман долазиле наше комшије чамцима са Телепа – каже Нећак Стевановић и објашњава на који начин је почела изградња парка. – На неком нивоу решено је да се довуче земља и Лиманцима наређено да ту гаје воће и поврће. Упркос томе што то није успевало, засађене су тополе, врбе и растиње, да би временом лиманска деца почела да трасирају стазе и тако је то подручје почело да поприма обрисе парка. Сада, за Лимански парк може да се каже да је постаоо леп зелени простор са функцијом опуштеног и отвореног типа, за разлику од неких централноградских паркова који су до скора били само за гледање, али не и за коришћење – нагласила је Нећак Станковић.
Весна Форкапић се надовезала на причу о Лиманском парку, али и истакла појединости у вези с Каменичким.
– У моје време тополе су на том месту већ стасале, а сађене су да би везале песак, да би се после касније посекле како би се засадило нешто квалитетније у оквиру пројекта озелењавања парка, који ни дан данас није завршен. Остала је једна четвртина парка према мосту. Та тополова шума је у једном периоду имала “стазу здравља” где су се људи бавили yogingom. Што се тиче Лиманског парка, он је један од новијих, за разлику од Каменичког, који је један од најстаријих и највећи по својој површини. Тај парк је био у ствари парк шума. Доживео је трансформацију и од парк шуме постао урбани парк. Изграђене су широке стазе, допуњене мобилијаром, а планирана је и реконструкција скулптура. У Каменичком парку постоје два храста која су под заштитом и они су изнад фудбалског терена, врло су импозантни – каже Форкапић, док Нећак Станковић сматра да парку фале неке ствари из прошлости.
– Ја сам се у Каменицу одселила 1977. кад је стари Лиман рушен. Каменица је такве конфигурације да немате могућности да шетате, али парк је доста леп. Некада је имао “Акваријум” ресторан и тамо се долазило из Новог Сада. Преко је био Дунав и ми смо из “Акваријума” ишли да слушамо Бору Чорбу кад пева на Штранду и то је заиста једно неопходно окупљалиште, јер човека у неком моменту шетња умори. Друго, много је особа са ситнијом децом, ви тамо тумарате, а стаза је километрима дуга. Парк је леп, али место за одмор недостаје.
Некада су се и клупе наплаћивале у парковима. У Дунавском, седење је коштало два, у Футошком један динар, јер се први сматрао нешто битнијим.
– После Каменичког, прављен је Дунавски парк настао крајем 19. века. Од променаде која се налазила преко пута Архива Војводине, преко данашњег музеја, прво је настало шеталиште. Тек касније је парк урађен у класичном француском стилу. Кад сам била дете није се смело газити по травњацима тог парка. Постојао је чувар који је имао један штапић и када би видео да дете или неко одрастао скреће са стазе ка травњаку, одмах је ишао да прети и није се либио чак ни пацке да удара. Парк је одмах имао своје језеро, а касније се поновио Исом и Бисом – присећа се Форкапић и закључује да је због пада процента зелених површина на млађим генерацијама да чувају природу Новог Сада, како би му вратиле епитет зеленог града.
Текст: В. М. Петровић
