Sprovesti zakone u korist invalidima

Stoga je juče, u okviru tradicionalne manifestacije „Aprilski dani autizma u Novom Sadu”, održan okrugli sto na temu „Tranzicija osoba s poremećajima iz spektra autizma, od vrtića do zapošljavanja” na kojem je bilo reči o tome kako što bolje implementirati postojeće zakonske norme, koje su primarno na strani osoba s invaliditetom.

– Autizam je nestabilan i nestalan, dovedete dete do jednog momenta, a onda se u njegovoj glavi sve to iznenada promeni – kaže predsednica Upravnog odbora Društva za podršku osobama s invaliditetom Mara Bošnjak, dodajući da za sada nema saznanja o tome da se neka osoba s autizmom u Novom Sadu zaposlila nakon školovanja. – Roditelje naročito muči to što, ako dete ima i jedan dan radnog staža, ne može da nasledi roditeljsku penziju, što otežava finansijski opstanak tog deteta kad njegovih roditelja više ne bude. Nema sistemskog rešenja za zapošljavanje. Postoje zakon i mogućnosti, ali se u praksi još uvek ne sprovode. Zato je nama najveći problem to što deca koja i završe srednje škole, ostaju kod kuće s roditeljima.

S druge strane, Nacionalna služba za zapošljavanje, Grad Novi Sad i Pokrajinska vlada imaju razne fondove koji su namenjeni osobama s invaliditetom da bi mogle ući u svet rada. U tom kontekstu je specifično, kako naglašava načelnik Odeljenja novosadske filijale NSZ-a za posredovanje u zapošljavanju i planiranju karijere Dušan Marjanović – nikad se ne potroši sav novac iz tih fondova.

– Osobe s invaliditetom su prioritet u svakoj mogućoj meri koju imamo za zapošljavanje – kaže Marjanović, i navodi radnu asistenciju, prilagođavanje radnog mesta i subvencije za prvoosnovani radni odnos kao neke od mera. – Jedan od problema pri zapošljavanju OSI je taj što je najveći broj njih u kategoriji niskokvalifikovanih. Ipak, moramo istaći da se stvari odvijaju nabolje u odnosu na pre nekoliko godina. Svi treba da znaju da, kada je reč o zapošljavanju osoba s invaliditetom, nikad nismo nalazimo u situaciji da kažemo: „E, sad nemamo više novca.”

Pedagoškinja i profesorka na Visokoj strukovnoj školi za obrazovanje vaspitača dr Otilija Vetilišek Braško skreće pažnju na činjenicu da je nekad nama teško s osobama s autizmom, a tek koliko je njima teško s nama. Kako navodi, obostrana inkluzija je dragocena.

– Inkluzija je učešće u svim aspektima života, ne samo kada je reč o obrazovanju – navodi dr Velišek Braško. – Zaposlenje osoba s autizmom je važno ne samo u kontekstu novca već i kad ga posmatramo u smislu osamostaljenja, procesa u kojem se samopredstavljaju, samodokazuju, nastavljaju socijalizaciju... Zato je važno koristiti transdisciplinarni pristup u kojem smo svi povezani.

Na okruglom stolu su iskustva podelile i dve majke koje imaju decu s autizmom – Radojka Gajanović i psihološkinja Jelena Sivulka.

– Kako uspostaviti kontakt s nadležnima i povezati ih s osobama s autizmom jedan je od problema – navela je Radojka Gajanović, majka uskoro punoletnog sina, koji je učenik prvog razreda Srednje tehničke škole „Mileva Marić Ajnštajn”. – Ja ne mogu da se pomirim sa činjenicom da moj sin ne radi ništa po završetku srednje škole, a u našem sistemu nedostaje karika između srednjeg obrazovanja i zaposlenja.

Mirnije okruženje podloga za inkluziju

Art-terapeutkinja i profesorka likovne kulture Irma Mikeš provela je osam godina u Italiji, gde je stekla utisak da ni tamo situacija nije mnogo drugačija nego kod nas, bar kad je reč o inkluziji osoba s invaliditetom. I tamo su ukinuti lični pratioci, koje zamenjuju profesori dok je osoba sa smetnjama u obrazovnom sistemu. Jedina razlika, u pozitivnom smislu, jeste ta što je država osposobila donacije koje su namenjene udruženjima, a zauzvrat je ukinula porez onima koji su spremni da doniraju.

– Prava inkluzija je da deca postanu svesna dece koja imaju invaliditet – naglašava Irma Mikeš. – To se postiže kroz igru, koja se ne tretira kao pomoć. Na taj način škola postaje prijatno mesto i sva deca tako postaju socijalizovana. Čini mi se da naša deca u sebi nose određeni nivo besa, ljuća su od Italijana i zato teže prihvataju razlike. Zato i treba napraviti mirnije okruženje.

U potrazi za odgovarajućim vrtićem za svoju maloletnu autističnu ćerku, psihološkinja Sivulka je sa svojim suprugom otišla u Ameriku, odnosno, kako kaže – otputovali su daleko, da bi se ipak vratili u svoj grad.

– Imam osećaj da se bavimo pionirskim poslom, ali verujem da ima nade za nas i ovde – navodi Jelena Sivulka. – Tužno je to što kaskamo za svetom. Shvatila sam da mi oduzimamo prava našoj deci da bismo ih podržali. Treba da vidimo kako da ih podržavamo, ali i da im vratimo prava. Da bi se to desilo, ova država i ovaj grad treba da shvate da su naša deca i njihova deca.

L. Radlovački