Спровести законе у корист инвалидима

Стога је јуче, у оквиру традиционалне манифестације „Априлски дани аутизма у Новом Саду”, одржан округли сто на тему „Транзиција особа с поремећајима из спектра аутизма, од вртића до запошљавања” на којем је било речи о томе како што боље имплементирати постојеће законске норме, које су примарно на страни особа с инвалидитетом.

– Аутизам је нестабилан и несталан, доведете дете до једног момента, а онда се у његовој глави све то изненада промени – каже председница Управног одбора Друштва за подршку особама с инвалидитетом Мара Бошњак, додајући да за сада нема сазнања о томе да се нека особа с аутизмом у Новом Саду запослила након школовања. – Родитеље нарочито мучи то што, ако дете има и један дан радног стажа, не може да наследи родитељску пензију, што отежава финансијски опстанак тог детета кад његових родитеља више не буде. Нема системског решења за запошљавање. Постоје закон и могућности, али се у пракси још увек не спроводе. Зато је нама највећи проблем то што деца која и заврше средње школе, остају код куће с родитељима.

С друге стране, Национална служба за запошљавање, Град Нови Сад и Покрајинска влада имају разне фондове који су намењени особама с инвалидитетом да би могле ући у свет рада. У том контексту је специфично, како наглашава начелник Одељења новосадске филијале НСЗ-а за посредовање у запошљавању и планирању каријере Душан Марјановић – никад се не потроши сав новац из тих фондова.

– Особе с инвалидитетом су приоритет у свакој могућој мери коју имамо за запошљавање – каже Марјановић, и наводи радну асистенцију, прилагођавање радног места и субвенције за првоосновани радни однос као неке од мера. – Један од проблема при запошљавању ОСИ је тај што је највећи број њих у категорији нискоквалификованих. Ипак, морамо истаћи да се ствари одвијају набоље у односу на пре неколико година. Сви треба да знају да, када је реч о запошљавању особа с инвалидитетом, никад нисмо налазимо у ситуацији да кажемо: „Е, сад немамо више новца.”

Педагошкиња и професорка на Високој струковној школи за образовање васпитача др Отилија Ветилишек Брашко скреће пажњу на чињеницу да је некад нама тешко с особама с аутизмом, а тек колико је њима тешко с нама. Како наводи, обострана инклузија је драгоцена.

– Инклузија је учешће у свим аспектима живота, не само када је реч о образовању – наводи др Велишек Брашко. – Запослење особа с аутизмом је важно не само у контексту новца већ и кад га посматрамо у смислу осамостаљења, процеса у којем се самопредстављају, самодоказују, настављају социјализацију... Зато је важно користити трансдисциплинарни приступ у којем смо сви повезани.

На округлом столу су искуства поделиле и две мајке које имају децу с аутизмом – Радојка Гајановић и психолошкиња Јелена Сивулка.

– Како успоставити контакт с надлежнима и повезати их с особама с аутизмом један је од проблема – навела је Радојка Гајановић, мајка ускоро пунолетног сина, који је ученик првог разреда Средње техничке школе „Милева Марић Ајнштајн”. – Ја не могу да се помирим са чињеницом да мој син не ради ништа по завршетку средње школе, а у нашем систему недостаје карика између средњег образовања и запослења.

Мирније окружење подлога за инклузију

Арт-терапеуткиња и професорка ликовне културе Ирма Микеш провела је осам година у Италији, где је стекла утисак да ни тамо ситуација није много другачија него код нас, бар кад је реч о инклузији особа с инвалидитетом. И тамо су укинути лични пратиоци, које замењују професори док је особа са сметњама у образовном систему. Једина разлика, у позитивном смислу, јесте та што је држава оспособила донације које су намењене удружењима, а заузврат је укинула порез онима који су спремни да донирају.

– Права инклузија је да деца постану свесна деце која имају инвалидитет – наглашава Ирма Микеш. – То се постиже кроз игру, која се не третира као помоћ. На тај начин школа постаје пријатно место и сва деца тако постају социјализована. Чини ми се да наша деца у себи носе одређени ниво беса, љућа су од Италијана и зато теже прихватају разлике. Зато и треба направити мирније окружење.

У потрази за одговарајућим вртићем за своју малолетну аутистичну ћерку, психолошкиња Сивулка је са својим супругом отишла у Америку, односно, како каже – отпутовали су далеко, да би се ипак вратили у свој град.

– Имам осећај да се бавимо пионирским послом, али верујем да има наде за нас и овде – наводи Јелена Сивулка. – Тужно је то што каскамо за светом. Схватила сам да ми одузимамо права нашој деци да бисмо их подржали. Треба да видимо како да их подржавамо, али и да им вратимо права. Да би се то десило, ова држава и овај град треба да схвате да су наша деца и њихова деца.

Л. Радловачки