REPORTER „DNEVNIKA” S GRADONAČELNIKOM NOVOG SADA MILANOM ĐURIĆEM U OPUŠTENOJ ŠETNJI Detinjstvo sam proveo na igralištu igrajući fucu

Sa pomenute raskrsnice vidi se praktično celo njegovo detinjstvo: krov zabavišta u koje je išao, iza kojeg je i „mala” OŠ „Jovan Popović” gde je išao u prva dva razreda, dok nam je iza leđa zgrada istoimene škole u kojoj je završio osnovno obrazovanje.

- Kad smo spomenuli „Džafera”, tu su se nekada okupljali svi. Moj  burazer je izlazio kod „Džafera” kultno mesto – seća se Đurić.

Put nas navodi kraj višespratnice na uglu Fruškogorske ulice i Bulevara cara Lazara kojoj je letošnja oluja odnela krov i ostavila 72 stana i oko 250 ljudi na milost vremenskim uslovima.

- Zgrada prokišnjava, gasi se struja kada pada kiša, a ide zima. To je nelegalno napravljeno, ali moramo naći način da pomognemo tim ljudima – napominje Đurić.

- Da družim se, vidim se. Po roštiljima, kotlićima. Da li zaglavimo u kafiću? Gledam da se vidim, kad mogu. Sve to diktira posao, a ti sam određuješ kako ćeš provesti svoje slobodno vreme. Ne kažem ja da nema ljudi od kojih se sklanjam, kod kojih se sve svodi na politiku. Ima i onih koji traže usluge, pomoć, što da ne? Meni je gušt ako nekome mogu da pomognem, ako mogu. Meni je bogatstvo da imam što više prijatelja i poznanika, nekako si uspešniji u životu. Daj Bože da ti ne treba ništa, ali to je jako teško, da ne kažem nemoguće – kaže Đurić.

Iako se nekoliko puta selio, kako kaže, „s Limana 2, na Liman 2”, od pre godinu dana živi na Podbari.

- Opterećujuće je, velika je gužva oko parkinga – osvrnuo se Đurić na trenutnu saobraćajnu situaciju u bivšem komšiluku.

Stižemo do „Promenade”, a gradonačelnik vadi telefon i slika žute električne trotinete nasumično vezane za ogradu.

- Kažem, dajte  ljudi sklonite to, šta treba da se vežu za Gradsku kuću iako to  ne sme! – kroz osmeh kaže Đurić i odgovara na pozdrave jedne porodice koja se vraća s klizanja.

Pokušavamo da se probijemo do platoa između „Promenade” i Spensa između automobila koji nasrću na svaki slobodan kvadratni metar pešačke zone. 

- Kad sam bio u Kini, video sam da sve funkcioniše. Nema grafita, nema potpisa, nema papira nikakvih na ulici. Znači da može – kaže Đurić.

l Meni ta teza o starim Novosađanima ne pije vodu, svi smo mi odnegde došli. Ja sam prvi Đurić iz moje porodice rođen u Novom Sadu. Meni je burazer rođen u Vršcu, moji su iz Banata. Nije poenta ko je, odakle i kada stigao, već onaj koji je došao da se nekako prilagodi sredini u koju je došao. Ja to tako vidim. Velika većina od stvari koje čine život u gradu je do nas samih.

Pri tom se osvrće videvši parkirane automobile na behatonu i  dodaje: - Evo, vidi, sve je nelegalno parkirano. Sve će nam ovo uništiti. Pošaljem inspekciji poruku, oni izađu napolje, kazne ih. Ali  ne vredi. Samo da neko nekog ne zgazi, a onda će biti: „Otkud ovi automobili ovde?” Ali ne treba nam parking. Ne treba nam ni garaža. Nikako da shvatimo da mora da se malo naruši i komoditet da bi bilo bolje.

Kao primer, Đurić navodi zamerke komšiluka na početak izgradnje nove zgrade OŠ „Miloš Crnjanski” na Satelitu zbog buke i prašine.

- Škola je sazidana 1962. godine. Tri milijarde će neko da investira u grad. Daj da izgradimo još jednu školu. Gde će ta deca da idu u školu,  u Petrovaradinu koji se  ubrzano širi? Tamo će biti tri razreda prvaka više nego u ovoj godini. Na Adicama, kad smo završili zabavište, ljudi su mi rekli: Gradonačelniče, nama treba već sada još jedno – opisuje situaciju s kojom se suočava Novi Sad u oblasti obrazovanja.

U tom momentu srećemo Joland Kororu, dobitnicu Februarske nagrade za 2019. godinu, predsednicu Udruženja NURDOR. Kratka pauza u razgovoru, za razmenu srdačnosti, pa nastavljamo dalje.

Nastavljamo  razgovor sa gradonačelnikom o uticaju urbanog odrastanja na kasnije životne izbore.

- Srećan sam što vodim grad koji ovoliko volim, u kojem sam rođen, u kojem živim iz kojeg ne želim da se selim. Meni je ovo divan grad. Tvrdim da je bolje nego što je bilo. Poslednjih deset godina i u vreme mandata mog prijatelja i prethodnika Miloša Vučevića urađeno je mnogo kapitalnih stvari za razvoj grada. Usled svih aktivnosti koje su realizovane ubrzano se vraća  gradski duh – navodi Đurić.

Nastavljamo dalje razgovor i prirodno sledi pitanje: „Otkud panker u politici.

- Rekao sam sebi hajde da promenimo kako je bilo ranije, makar da probamo. Čast mi je da vodim grad, ali u stvarnosti je to jako težak posao. Dolaze samo s problemima. Svi znaju bolje od tebe kako to može da funkcioniše. Ali to je izazov. Neki to mogu da vide, neki ne mogu – kaže novosadski gradonačelnik, i dodaje: - Jednostavno ne možeš da stigneš da taj  brz razoj ispratiš komunalnom infrastrukturom.

Dok šetamo, ponovo se srećemo s drugarima i poznanicima iz grada. Subota prepodne je izgleda vreme kada se generacija s kraja osamdesetih  može videti na ulici. Pravi uvod u pitanje kako se gradonačelnik odlučuje na šetnju gradskim ulicama, bez protokola.

 - U mojoj kući oduvek se čitao „Dnevnik”. Imao sam zadatak, da kao najmlađi član porodice, čim se probudim, idem vikendom u radnju, u kojoj su bile vrhunske napolitanke i naravno sam list.  Otac je čitao „Dnevnik”, a ja sam pratio utorkom rezultate nižih liga, pogotovo FK „Dunav” iz Banatske Palanke, odakle su mi baba i deda.

Mislim da „Dnevnik” mora da postoji i da je dobro da se održao i pored hiperprodukcije raznih portala i sajtova, nekih nedeljnika. Samo sad je pitanje kako sad dodatno da „Dnevnik” uđe na šire tržište, možda i putem portala. Ipak, meni je papir – papir, ja sam „oldskul” igrač. Mislim da je taj štampani deo neophodan, nama, Novosađanima za početak, jer je meni „Dnevnik” prvenstveno novosadski list, čak ne ni vojvođanski list.    

- Šetnju svojim gradom nikad nisam izbacio iz svog života, i nadam se da nikad neću morati. Nema ništa lepše.  I dalje idem na pijacu peške. Možeš mnogo više stvari da vidiš, nego kad ideš automobilom. Evo sada, koliko smo ljudi sreli i to one koje znamo iz detinjstva, praktično celog života – pojašnjava Milan Đurić.

Dolazimo do saglasja  da ima puno prostora za poboljšanje kvaliteta života u Novom Sadu.

- Moja ideja je da, makar u centru uklonimo te grafite i natpise po zidovima. Treba da menjamo svest ljudi. Da kontejner služi za odlaganje smeća u njega, a ne pored. Da ne bude parkiranja na platoima, da se ne ulazi autobilom u restoran, kao u kaubojcima kad ulaze u kafanu na konjima. Da se ne lome namerno klupe, rekviziti na dečijim igralištima. Ove godine smo obnovili mnogo dečijih igrališta, a za nedelju dana su mnoga bila već izlomljena  – kaže Đurić.

Kako se približavamo stadionu „Karađorđe”, fudbal i FK „Vojvodina” uvlače se u razgovor.

- Ja sam igrao u mlađim kategorijama „Kabela”, desnu polutku, kako se to tada zvalo, ofanzivnog desnog veznog. Dok sam igrao, igrao sam dobro i za  „Kabel” i za školu. Moja generacija je trenirala u „Kabelu”, a starije generacije u „Indeksu”. Detinjstvo sam proveo na igralištu i igrao fucu, kupovale su se samo patike za fudbal. To je meni bio zaista lep period života.

Govoreći o svojoj ljubavi prema rokenrolu, Đurić se podsetio kako je nekad izgledalo pribaviti muziku.

- Tada su bili oni telefonski modemi, koje si koristio noću, jer su bili duplo jeftiniji impulsi, ali i internet. Naravno, s nadom da te neće niko nazvati i oboriti vezu pozivom. Za pesmu od dva, dva i po minuta, trebalo je i po 20 minuta da se skine. Onda mi pravimo kompilacije, pa od dve tri nove pesme pravimo radio emisiju. Prosto neverovatno kada se sad setim, uz podatak da u svojoj kolekciji imam 40.000 MP3 pesama na diskovima – prisetio se Milan Đurić, uz neobilazno podsećanje na tadašnje piratske „kuće” „Mobi Dik”, „Delfin” i PRC Rekords...

Kad je reč o Vojvodini, Đurić kaže da mu je to „voljeni klub”. Priseća se da je tada „tribina bila rokenrol tribina”. Na konstataciju da kao  prvi čovek Novog Sada sada može da učini nešto za klub, Đurić kaže:

- Mi, kao Grad pomažemo, borimo se. Trebalo bi  da se borimo za „Vojvodinu”, nemamo drugi klub, pogotovo sad u Superligi. Ali komplikovano je, nešto nas sada ne ide. Mi smo opredelili 150 miliona dinara za rekonstrukciju stadiona. Moramo razgovarati sa svim akterima i s javnosti o sudbini stadiona. Po meni, suština je da mi probamo da rekonstruišemo stadion da možemo da igramo evropske utakmice na „Karađorđu”, a u budućnosti da vidimo da li je moguća potpuna rekonstrukcija na tom mestu ili da ga podižemo na drugom. Većina mojih prijatelja, koji mnogo češće idu na utakmicu, ne želi da se stadion seli van centra grada, mada je to uobičajeno u svetu. Moramo da gledamo  dugoročnije, da ne bude kao sada sedam tribina, od kojih samo jedna ima krov. Posao oko marketinga, plan za stadion prvenstveno je posao za rukovodstvo i Skupštinu kluba. Mi, kao drugi grad u zemlji moramo imati mnogo bolji i lepši stadion, bez atletske staze, a atletičarima posebno da napravimo atletski stadion i dvoranu – navodi Milan Đurić.

- Mislim da ću lepe stvari uraditi  u budućnosti.  Iskoristiću to vreme da završimo sva tri mosta, gde ćemo udvostručiti broj današnjih mostova. Takođe, trebalo bi da započnemo  regionalnu deponiju i da radimo centralni prečistač otpadnih voda u Petrovaradinu, čiju će važnost građani shvatiti vremenom. To su kapitalne stvari koje su od izuzetne važnosti za čitav grad. Kad sagradimo ove kapitalne objekte, ljudi će tad shvatiti njihovu važnost. Nešto slično kao s brzom prugom. To su meni lično važne i značajne stvari – zaključio je gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić.

Tekst i foto: Svetozar Krstić

Noćni život, „Mašinac”, „Lajf”

Razgovor se vraća na kasne osamdesete i rane devedesete prošlog veka u koje nas je uvela priča o čuvenom „Mašincu” u suterenu FTN-a i tamošnjim svirkama.

- Mi smo bukvalno bili mikro-svet sami za sebe. Kad smo išli na Naselje, to je bilo kao da idemo u drugi grad. Tamo smo išli isključivo na svirke u „Lajf”, Atomac iza robne kuće. Tamo su svirali „Provokacija”, „Ateisti”, DMT, UMT, „Korozija”, ko sve ne... I onda se vraćaš, kad ti pobegne poslednji bus u ponoć, peške kroz Telep, gde te vijaju ili neki meštani ili neki psi. Obično smo svraćali u pekaru da kupimo neko pecivo, oni nam to podgreju, ali kako se hladi tako poprima svojstva kamena – priseća se Milan Đurić tadašnjeg noćnog života u gradu.

Razmenu sećanja na početke kraja noćnog života za novosadske pankere, metalce i rokere, povremeno prekidaju prolaznici koji prepoznaju Đurića i javljaju mu se. Ipak, nekako se stalno razgovor vraća na klubove „Kamelot”, „Ara”, „Atrijum”.

- Činjenica je da smo tada imali mnogo više bendova. Klinci koji su odrastali u takvom pankeraju, kasnije su stvarali mnoge poznate i kvalitetne bendove. Da ne pričam da su mnogi od njih bili muzički obrazovani. Sada se već ne sećam kad sam bio na poslednjem koncertu, ne stižem, jedva imam vremena da prošetam. Jedva  stižem da vidim majku koja mi je na Limanu 4.