РЕПОРТЕР „ДНЕВНИКА” С ГРАДОНАЧЕЛНИКОМ НОВОГ САДА МИЛАНОМ ЂУРИЋЕМ У ОПУШТЕНОЈ ШЕТЊИ Детињство сам провео на игралишту играјући фуцу

Са поменуте раскрснице види се практично цело његово детињство: кров забавишта у које је ишао, иза којег је и „мала” ОШ „Јован Поповић” где је ишао у прва два разреда, док нам је иза леђа зграда истоимене школе у којој је завршио основно образовање.

- Кад смо споменули „Џафера”, ту су се некада окупљали сви. Мој  буразер је излазио код „Џафера” култно место – сећа се Ђурић.

Пут нас наводи крај вишеспратнице на углу Фрушкогорске улице и Булевара цара Лазара којој је летошња олуја однела кров и оставила 72 стана и око 250 људи на милост временским условима.

- Зграда прокишњава, гаси се струја када пада киша, а иде зима. То је нелегално направљено, али морамо наћи начин да помогнемо тим људима – напомиње Ђурић.

- Да дружим се, видим се. По роштиљима, котлићима. Да ли заглавимо у кафићу? Гледам да се видим, кад могу. Све то диктира посао, а ти сам одређујеш како ћеш провести своје слободно време. Не кажем ја да нема људи од којих се склањам, код којих се све своди на политику. Има и оних који траже услуге, помоћ, што да не? Мени је гушт ако некоме могу да помогнем, ако могу. Мени је богатство да имам што више пријатеља и познаника, некако си успешнији у животу. Дај Боже да ти не треба ништа, али то је јако тешко, да не кажем немогуће – каже Ђурић.

Иако се неколико пута селио, како каже, „с Лимана 2, на Лиман 2”, од пре годину дана живи на Подбари.

- Оптерећујуће је, велика је гужва око паркинга – осврнуо се Ђурић на тренутну саобраћајну ситуацију у бившем комшилуку.

Стижемо до „Променаде”, а градоначелник вади телефон и слика жуте електричне тротинете насумично везане за ограду.

- Кажем, дајте  људи склоните то, шта треба да се вежу за Градску кућу иако то  не сме! – кроз осмех каже Ђурић и одговара на поздраве једне породице која се враћа с клизања.

Покушавамо да се пробијемо до платоа између „Променаде” и Спенса између аутомобила који насрћу на сваки слободан квадратни метар пешачке зоне. 

- Кад сам био у Кини, видео сам да све функционише. Нема графита, нема потписа, нема папира никаквих на улици. Значи да може – каже Ђурић.

л Мени та теза о старим Новосађанима не пије воду, сви смо ми однегде дошли. Ја сам први Ђурић из моје породице рођен у Новом Саду. Мени је буразер рођен у Вршцу, моји су из Баната. Није поента ко је, одакле и када стигао, већ онај који је дошао да се некако прилагоди средини у коју је дошао. Ја то тако видим. Велика већина од ствари које чине живот у граду је до нас самих.

При том се осврће видевши паркиране аутомобиле на бехатону и  додаје: - Ево, види, све је нелегално паркирано. Све ће нам ово уништити. Пошаљем инспекцији поруку, они изађу напоље, казне их. Али  не вреди. Само да неко неког не згази, а онда ће бити: „Откуд ови аутомобили овде?” Али не треба нам паркинг. Не треба нам ни гаража. Никако да схватимо да мора да се мало наруши и комодитет да би било боље.

Као пример, Ђурић наводи замерке комшилука на почетак изградње нове зграде ОШ „Милош Црњански” на Сателиту због буке и прашине.

- Школа је сазидана 1962. године. Три милијарде ће неко да инвестира у град. Дај да изградимо још једну школу. Где ће та деца да иду у школу,  у Петроварадину који се  убрзано шири? Тамо ће бити три разреда првака више него у овој години. На Адицама, кад смо завршили забавиште, људи су ми рекли: Градоначелниче, нама треба већ сада још једно – описује ситуацију с којом се суочава Нови Сад у области образовања.

У том моменту срећемо Јоланд Корору, добитницу Фебруарске награде за 2019. годину, председницу Удружења НУРДОР. Кратка пауза у разговору, за размену срдачности, па настављамо даље.

Настављамо  разговор са градоначелником о утицају урбаног одрастања на касније животне изборе.

- Срећан сам што водим град који оволико волим, у којем сам рођен, у којем живим из којег не желим да се селим. Мени је ово диван град. Тврдим да је боље него што је било. Последњих десет година и у време мандата мог пријатеља и prеthodnika Милоша Вучевића урађено је много капиталних ствари за развој града. Услед свих активности које су реализоване убрзано се враћа  градски дух – наводи Ђурић.

Настављамо даље разговор и природно следи питање: „Откуд панкер у политици.

- Рекао сам себи хајде да променимо како је било раније, макар да пробамо. Част ми је да водим град, али у стварности је то јако тежак посао. Долазе само с проблемима. Сви знају боље од тебе како то може да функционише. Али то је изазов. Неки то могу да виде, неки не могу – каже новосадски градоначелник, и додаје: - Једноставно не можеш да стигнеш да тај  брз разој испратиш комуналном инфраструктуром.

Док шетамо, поново се срећемо с другарима и познаницима из града. Субота преподне је изгледа време када се генерација с краја осамдесетих  може видети на улици. Прави увод у питање како се градоначелник одлучује на шетњу градским улицама, без протокола.

 - У мојој кући одувек се читао „Дневник”. Имао сам задатак, да као најмлађи члан породице, чим се пробудим, идем викендом у радњу, у којој су биле врхунске наполитанке и наравно сам лист.  Отац је читао „Дневник”, а ја сам пратио уторком резултате нижих лига, поготово ФК „Дунав” из Банатске Паланке, одакле су ми баба и деда.

Мислим да „Дневник” мора да постоји и да је добро да се одржао и поред хиперпродукције разних портала и сајтова, неких недељника. Само сад је питање како сад додатно да „Дневник” уђе на шире тржиште, можда и путем портала. Ипак, мени је папир – папир, ја сам „олдскул” играч. Мислим да је тај штампани део неопходан, нама, Новосађанима за почетак, јер је мени „Дневник” првенствено новосадски лист, чак не ни војвођански лист.    

- Шетњу својим градом никад нисам избацио из свог живота, и надам се да никад нећу морати. Нема ништа лепше.  И даље идем на пијацу пешке. Можеш много више ствари да видиш, него кад идеш аутомобилом. Ево сада, колико смо људи срели и то оне које знамо из детињства, практично целог живота – појашњава Милан Ђурић.

Долазимо до сагласја  да има пуно простора за побољшање квалитета живота у Новом Саду.

- Моја идеја је да, макар у центру уклонимо те графите и натписе по зидовима. Треба да мењамо свест људи. Да контејнер служи за одлагање смећа у њега, а не поред. Да не буде паркирања на платоима, да се не улази аутобилом у ресторан, као у каубојцима кад улазе у кафану на коњима. Да се не ломе намерно клупе, реквизити на дечијим игралиштима. Ове године смо обновили много дечијих игралишта, а за недељу дана су многа била већ изломљена  – каже Ђурић.

Како се приближавамо стадиону „Карађорђе”, фудбал и ФК „Војводина” увлаче се у разговор.

- Ја сам играо у млађим категоријама „Кабела”, десну полутку, како се то тада звало, офанзивног десног везног. Док сам играо, играо сам добро и за  „Кабел” и за школу. Моја генерација је тренирала у „Кабелу”, а старије генерације у „Индексу”. Детињство сам провео на игралишту и играо фуцу, куповале су се само патике за фудбал. То је мени био заиста леп период живота.

Говорећи о својој љубави према рокенролу, Ђурић се подсетио како је некад изгледало прибавити музику.

- Тада су били они телефонски модеми, које си користио ноћу, јер су били дупло јефтинији импулси, али и интернет. Наравно, с надом да те неће нико назвати и оборити везу позивом. За песму од два, два и по минута, требало је и по 20 минута да се скине. Онда ми правимо компилације, па од две три нове песме правимо радио емисију. Просто невероватно када се сад сетим, уз податак да у својој колекцији имам 40.000 МП3 песама на дисковима – присетио се Милан Ђурић, уз необилазно подсећање на тадашње пиратске „куће” „Моби Дик”, „Делфин” и ПРЦ Рекордс...

Кад је реч о Војводини, Ђурић каже да му је то „вољени клуб”. Присећа се да је тада „трибина била рокенрол трибина”. На констатацију да као  први човек Новог Сада сада може да учини нешто за клуб, Ђурић каже:

- Ми, као Град помажемо, боримо се. Требало би  да се боримо за „Војводину”, немамо други клуб, поготово сад у Суперлиги. Али компликовано је, нешто нас сада не иде. Ми смо определили 150 милиона динара за реконструкцију стадиона. Морамо разговарати са свим актерима и с јавности о судбини стадиона. По мени, суштина је да ми пробамо да реконструишемо стадион да можемо да играмо европске утакмице на „Карађорђу”, а у будућности да видимо да ли је могућа потпуна реконструкција на том месту или да га подижемо на другом. Већина мојих пријатеља, који много чешће иду на утакмицу, не жели да се стадион сели ван центра града, мада је то уобичајено у свету. Морамо да гледамо  дугорочније, да не буде као сада седам трибина, од којих само једна има кров. Посао око маркетинга, план за стадион првенствено је посао за руководство и Скупштину клуба. Ми, као други град у земљи морамо имати много бољи и лепши стадион, без атлетске стазе, а атлетичарима посебно да направимо атлетски стадион и дворану – наводи Милан Ђурић.

- Мислим да ћу лепе ствари урадити  у будућности.  Искористићу то време да завршимо сва три моста, где ћемо удвостручити број данашњих мостова. Такође, требало би да започнемо  регионалну депонију и да радимо централни пречистач отпадних вода у Петроварадину, чију ће важност грађани схватити временом. То су капиталне ствари које су од изузетне важности за читав град. Кад саградимо ове капиталне објекте, људи ће тад схватити њихову важност. Нешто слично као с брзом пругом. То су мени лично важне и значајне ствари – закључио је градоначелник Новог Сада Милан Ђурић.

Текст и фото: Светозар Крстић

Ноћни живот, „Машинац”, „Лајф”

Разговор се враћа на касне осамдесете и ране деведесете прошлог века у које нас је увела прича о чувеном „Машинцу” у сутерену ФТН-а и тамошњим свиркама.

- Ми смо буквално били микро-свет сами за себе. Кад смо ишли на Насеље, то је било као да идемо у други град. Тамо смо ишли искључиво на свирке у „Лајф”, Атомац иза робне куће. Тамо су свирали „Провокација”, „Атеисти”, ДМТ, УМТ, „Корозија”, ко све не... И онда се враћаш, кад ти побегне последњи бус у поноћ, пешке кроз Телеп, где те вијају или неки мештани или неки пси. Обично смо свраћали у пекару да купимо неко пециво, они нам то подгреју, али како се хлади тако поприма својства камена – присећа се Милан Ђурић тадашњег ноћног живота у граду.

Размену сећања на почетке краја ноћног живота за новосадске панкере, металце и рокере, повремено прекидају пролазници који препознају Ђурића и јављају му се. Ипак, некако се стално разговор враћа на клубове „Камелот”, „Ара”, „Атријум”.

- Чињеница је да смо тада имали много више бендова. Клинци који су одрастали у таквом панкерају, касније су стварали многе познате и квалитетне бендове. Да не причам да су многи од њих били музички образовани. Сада се већ не сећам кад сам био на последњем концерту, не стижем, једва имам времена да прошетам. Једва  стижем да видим мајку која ми је на Лиману 4.