Ranžirna stanica idealna za kulturne programe, a Azotara za sajmove

U nameri da zaintrigiramo javnost izdvojili smo tri atraktivna prostora na različitim lokacijama koji bi, nema sumnje, u perspektivi mogli da budu od mnogo većeg značaja i koristi za grad nego što je to sada slučaj, a radi se o staroj Ranžirnoj stanici, Češkom magacinu i Azotarari kod kanala DTD.

Svakako da su ideje i želje jedno, a realizacija i sve objektivne prepreke koje sprečavaju da se po ovom pitanju uradi više, nešto sasvim drugo, pa smo mišljenje potražili od Društva arhitekata Novog Sada (DANS), a naš sagovornik je dr Aleksandar Bede.

„Ranžirna stanica, izgrađena je 1911. godine, nalazi se na Bulevaru Evrope, svakako se čini kao najzanimljiviji potencijalni novi objekat kulture u gradu“, kaže Bede.

Zbog svoje jedinstvene arhitekture ona pruža za nas potpuno nove mogućnosti u prostornoj prezentaciji kulturnih sadržaja, smatra Bede. „Objekat polukružnog oblika, sa mnoštvom otvora nanizanih jedan uz drugi i usmerenih ka zajedničkom platou, pruža fleksibilne mogućnosti. Na primer, svi ti prostori istovremeno bi mogli da se koriste za različite programe, ali i da zajednički budu aktivirani u jedinstvenom programu fokusiranom na taj plato“, dodaje naš sagovornik.

Bede kaže da bi sama konzervacija i prezentacija originalne namene objekta i njegovog tehničkog karaktera već bili dovoljan razlog da se Ranžirna stanica uvrsti u red gradskih kulturnih sadržaja, ali ovaj objekat nudi i mnogo više od toga.

Društvo arhitekata Novog Sada u ovakvim pitanjima pre svega interesuje prostorni i arhitektonski aspekt prenamene nekog objekta, u smislu da je njegov arhitektonski integritet očuvan, da je urađen arhitektonski konkurs, da je projekat prenamene adekvatan i da je sve to urađeno transparentno.

„Trudimo se da animiramo Grad; da nas prihvati kao partnere u nekim od ovih koraka, iako smo pre više decenija bili najprirodniji saveznici u ovakvim pitanjima. Ipak, neki pomaci na ponovnom uspostavljanju saradnje postoje i nadamo se da će ih biti sve više. Sa druge strane, kao kulturne aktere još više nas brine pitanje programskog, upravljačkog i institucionalnog koncipiranja novih prostora, jer to često može biti mnogo veći problem od same arhitektonske obnove starog objekta. Nije dobro kretati u takve investicije bez ideje ko bi tim prostorima upravljao i ko bi ih koristio“, veli Bede.

„Stoga bi trebalo dobro proceniti koji bi tipovi kulturnih sadržaja svoj najbolji dom mogli pronaći upravo ovde, bilo da se radi o klasičnijem rešenju nekog železničkog ili tehničkog muzeja, ili, sa druge strane, nekim življim kulturno-umetničkim sadržajima usmerenim na produkciju, a ne samo na izlaganje“, veli naš sagovornik: „Treba imati u vidu i šire područje Ranžirne stanice, je ovaj kompleks sadrži još vrednih objekata, koji su trenutno potpuno odvojeni od Bulevara Evrope koji bi, zapravo, trebalo da bude glavni pravac orijentacije ovog potencijalno kulturnog kompleksa.“

Azotara se zbog svojih dimenzija i konstruktivnog sklopa čini kao najbolje rešenje za univerzalni prostor za masovne manifestacije, od koncerata i festivala, do sajmova.

„Sa druge strane, dovesti taj prostor u takvu namenu bila bi svakako i najveća investicija, jer bi se radilo o totalnoj rekonstrukciji. Takođe, moralo bi prvo da se osigura da se ovaj lokalitet dekontaminira od toksičnih materija, preostalih iza hemijske industrije. Ipak, nezahvalno je maštati o prenameni ovog objekta, pošto on zapravo nije u vlasništvu Grada i pitanje je da li bi ga otkupio“, naglašava naš Bede.

U Društvu arhitekata Novog Sada skreću pažnju na još dva objekata: Petrovaradinsku tvrđavu i Spens.

„Često u ovim pričama oko potencijalne prenamene nekorišćenih objekata u javne prostore namenjene kulturi prenebegnemo ono što nam je najduže na raspolaganju i pred očima. Primer je tvrđava, sa svojim beskrajnim kapacitetima koji se protežu i po površini, iznad i ispod zemlje. Ispada da ni nakon skoro 70 godina, od kada je tvrđava pod starateljstvom Grada, nadležne strukture još nisu proizvele plan ili strategiju njenog punog obnavljanja i korišćenja. Jednokratno korišćenje za Egzit svakako nije dobro rešenje, jer pre i posle festivala parkovska površina tvrđave recimo bude potpuno uništena“, smatra Bede.

Sa druge strane, kaže Aleksandar Bede, Spens postoji kao najveći javni prostor koji imamo u vlasništvu Grada pod jednim krovom, a za koji takođe ne postoji strategija prenamene i uvođenja novih funkcija.

„To će neminovno morati da se desi, posebno nakon otvaranja susednog šoping-centra čijim komercijalnim sadržajima Spens neće moći da konkuriše“, ističe Bede.

Sava Savić

Foto: S. Šušnjević