Ранжирна станица идеална за културне програме, а Азотара за сајмове

У намери да заинтригирамо јавност издвојили смо три атрактивна простора на различитим локацијама који би, нема сумње, у перспективи могли да буду од много већег значаја и користи за град него што је то сада случај, а ради се о старој Ранжирној станици, Чешком магацину и Азотарари код канала ДТД.

Свакако да су идеје и жеље једно, а реализација и све објективне препреке које спречавају да се по овом питању уради више, нешто сасвим друго, па смо мишљење потражили од Друштва архитеката Новог Сада (ДАНС), а наш саговорник је др Александар Беде.

„Ранжирна станица, изграђена је 1911. године, налази се на Булевару Европе, свакако се чини као најзанимљивији потенцијални нови објекат културе у граду“, каже Беде.

Због своје јединствене архитектуре она пружа за нас потпуно нове могућности у просторној презентацији културних садржаја, сматра Беде. „Објекат полукружног облика, са мноштвом отвора нанизаних један уз други и усмерених ка заједничком платоу, пружа флексибилне могућности. На пример, сви ти простори истовремено би могли да се користе за различите програме, али и да заједнички буду активирани у јединственом програму фокусираном на тај плато“, додаје наш саговорник.

Беде каже да би сама конзервација и презентација оригиналне намене објекта и његовог техничког карактера већ били довољан разлог да се Ранжирна станица уврсти у ред градских културних садржаја, али овај објекат нуди и много више од тога.

Друштво архитеката Новог Сада у оваквим питањима пре свега интересује просторни и архитектонски аспект пренамене неког објекта, у смислу да је његов архитектонски интегритет очуван, да је урађен архитектонски конкурс, да је пројекат пренамене адекватан и да је све то урађено транспарентно.

„Трудимо се да анимирамо Град; да нас прихвати као партнере у неким од ових корака, иако смо пре више деценија били најприроднији савезници у оваквим питањима. Ипак, неки помаци на поновном успостављању сарадње постоје и надамо се да ће их бити све више. Са друге стране, као културне актере још више нас брине питање програмског, управљачког и институционалног конципирања нових простора, јер то често може бити много већи проблем од саме архитектонске обнове старог објекта. Није добро кретати у такве инвестиције без идеје ко би тим просторима управљао и ко би их користио“, вели Беде.

„Стога би требало добро проценити који би типови културних садржаја свој најбољи дом могли пронаћи управо овде, било да се ради о класичнијем решењу неког железничког или техничког музеја, или, са друге стране, неким живљим културно-уметничким садржајима усмереним на продукцију, а не само на излагање“, вели наш саговорник: „Треба имати у виду и шире подручје Ранжирне станице, је овај комплекс садржи још вредних објеката, који су тренутно потпуно одвојени од Булевара Европе који би, заправо, требало да буде главни правац оријентације овог потенцијално културног комплекса.“

Азотара се због својих димензија и конструктивног склопа чини као најбоље решење за универзални простор за масовне манифестације, од концерата и фестивала, до сајмова.

„Са друге стране, довести тај простор у такву намену била би свакако и највећа инвестиција, јер би се радило о тоталној реконструкцији. Такође, морало би прво да се осигура да се овај локалитет деконтаминира од токсичних материја, преосталих иза хемијске индустрије. Ипак, незахвално је маштати о пренамени овог објекта, пошто он заправо није у власништву Града и питање је да ли би га откупио“, наглашава наш Беде.

У Друштву архитеката Новог Сада скрећу пажњу на још два објеката: Петроварадинску тврђаву и Спенс.

„Често у овим причама око потенцијалне пренамене некоришћених објеката у јавне просторе намењене култури пренебегнемо оно што нам је најдуже на располагању и пред очима. Пример је тврђава, са својим бескрајним капацитетима који се протежу и по површини, изнад и испод земље. Испада да ни након скоро 70 година, од када је тврђава под старатељством Града, надлежне структуре још нису произвеле план или стратегију њеног пуног обнављања и коришћења. Једнократно коришћење за Егзит свакако није добро решење, јер пре и после фестивала парковска површина тврђаве рецимо буде потпуно уништена“, сматра Беде.

Са друге стране, каже Александар Беде, Спенс постоји као највећи јавни простор који имамо у власништву Града под једним кровом, а за који такође не постоји стратегија пренамене и увођења нових функција.

„То ће неминовно морати да се деси, посебно након отварања суседног шопинг-центра чијим комерцијалним садржајима Спенс неће моћи да конкурише“, истиче Беде.

Сава Савић

Фото: С. Шушњевић