Radovi u Poštanskoj ulici tek na jesen, otvoren tender za izbor izvođača

Umesto da bude kulturna atrakcija s još živim zanatskim radnjama s početka prošlog veka, kakvim se nekad dičio Novi Sad, Poštanska ulica se skrila iza modernog tržnog centra, pa u nju, otkako je zatvoren bioskop „Jadran”, svraća tek poneki slučajni prolaznik ili stara mušterija. Pad entuzijazma oseti se u razgovoru sa svakim od vlasnika, koji već dugo čekaju na njenu rekonstrukciju, a time više mušterija. 

Kako kažu iz Uprave za građevinsko zemljište i investicije, planirano je da umesto postojećeg asfalta u Poštanskoj ulici budu postavljene antiklizne betonske ploče, iste kao na pešačkim stazama ispred „Norka”. Koritasti poprečni nagib s rešetkastim kanalizacionim odvodom po sredini sprečiće sakupljanje kišnice, dok će platforma na uglu s Ulicom Petra Drapšina, izjednačena s visinom bankine, dobiti pešački prelaz. Stubići će sprečiti prilaz svim vozilima osim „Gradskoj čistoći”, interventnim službama i dobavljačima. Novina je i dvovisinski rukohvat na mestu postojećeg i parkiralište za bicikle s video-nadzorom.

Metalno stepenište koje povezuje Poštansku ulicu s Bulevarom Mihajla Pupina biće zamenjeno betonskim, a postojeći kontejneri podzemnim. Iako su ranije planirane žardinjere i zelene trakaste površine, one se ovog puta u dokumentaciji ne pominju. Tender za izbor izvođača radova otvoren je do 2. avgusta, a radovi se mogu očekivati od jeseni, pod uslovom da Uprava za građevinsko zemljište i investicije dobije sve dozvole, koje im je Uprava za urbanizam dosad triput odbijala.

Stevan Rakić, koji od 1990. na toj lokaciji stvara nove violine, viole, violončela i kontrabase i reparira stare, može se pohvaliti da su iz njegove radionice izašli i retki primerci, kao što je violina rađena po modelu Stradivari „Bets” iz 1704. godine i renesansni instrumenti pravljeni za naručioca iz Amerike. Kaže da se u Srbiji to umeće odavno ne ceni te se neretko u isti koš stavljaju majstori kao što je on i samouki, odnosno priučeni pojedinci, koji rade na crno.

Prodavnica šešira i kapa „Kovač” vlasnice Ane Filipović postoji još od 1927. godine, kad ju je otvorio njen deda Stevan. Kao zlatno doba, Ana Filipović pamti sedamdesete godine prošlog veka, a od poznatih mušterija pominje Radeta Šerbeyiju, čija fotografija krasi zid lokala, i Petra Božovića, ističući u šali da se iznenadila kad je izmerila obim od čak 61 centimetra, te primila specijalnu poruybinu za „glavu kojoj trebaju dva aspirina”. Kaže da posla najviše ima pred velike verske praznike, posebno u zimskim mesecima, ili u sezoni fijakerijada, kad su posebno traženi muški polucilindri.

– I sada bi mnogi nosili šešire, ali ne mogu to sebi da priušte jer jedan zimski, vodootporni, za koji dajem garanciju od bar 20 godina, košta više od 5.000 dinara kaže vlasnica ove radnje.Ana Filipović dodaje da od redovnih kupaca ima mnogo više mladih „pitača i gledača”, te da se od tog zanata samo preživljava, a trud se ne može naplatiti.

Od šegrta do majstora



Da i posao obućara ima svoje čari, otkrio nam je Branislav Subotin, koji se tim poslom bavi proteklih 20 godina. Njihova porodična tradicija začeta je tridesetih godina prošlog veka, kad se na šegrtovanje išlo odmah posle osnovne škole. Radnja u Poštanskoj 9, koju je njegov otac preuzeo od majstora kod kog je učio i kod kog je radio, postoji od 1953. godine. Osim što popravljaju obuću, po meri izrađuju i muške klasične modele, koji ne izlaze iz mode.

– Kada na berbernici „Kod Bracike” pročitaju da je otvorena 1951. godine i vide mene sedobradog, odmah pomisle da sam ja osnivač – rekao je Zoran Berić sa 48 godina radnog iskustva. – A istina je da sam došao 1975. iz Žablja, gde sam rođen. Od četvorice-petorice pravih novosadskih  berbera, ja sam najmlađi.

Ambijent sa starinskim štihom održava i danas. Iako godinama vapi za renovacijom jer se pored silnih dažbina za nju ne može zaraditi, u njega svraćaju mnogi, od sportista i umetnika do političara. Šišao je i brijao Bracika i Igora Bečića, i Borisa Dvornika, i Radovana Vlajkovića, i Igora Mladenovića.

– Nekad je Poštanska počinjala mesarom „Gavrilović”, gde ste mogli da se nahranite, kod mene dobijete frizuru, pored se u poslastičarnici „Pelivan” zasladite, zatim se kod krojača obučete, kod zlatara okitite, kod jednog od dva obućara popravite cipele, a u bioskopu „Jadran” zabavite – priseća se Berić. – Dok dođete do kraja ove zanatske ulice, vi ste kompletirani.

Naš sagovornik tvrdi da je odavno trebalo da bude ispunjeno obećanje da će se ulica prekopati radi obnove instalacija, te pretvoriti u pešačku zonu s klupama. Realnost je da se, čim padne kiša, radnjama ne može prići od lokvi, a od automobila, bar dok ne dođe pauk-služba, sve vrvi.   

S. Kovač, S. Milačić