Радови у Поштанској улици тек на јесен, отворен тендер за избор извођача

Уместо да буде културна атракција с још живим занатским радњама с почетка прошлог века, каквим се некад дичио Нови Сад, Поштанска улица се скрила иза модерног тржног центра, па у њу, откако је затворен биоскоп „Јадран”, свраћа тек понеки случајни пролазник или стара муштерија. Пад ентузијазма осети се у разговору са сваким од власника, који већ дуго чекају на њену реконструкцију, а тиме више муштерија. 

Како кажу из Управе за грађевинско земљиште и инвестиције, планирано је да уместо постојећег асфалта у Поштанској улици буду постављене антиклизне бетонске плоче, исте као на пешачким стазама испред „Норка”. Коритасти попречни нагиб с решеткастим канализационим одводом по средини спречиће сакупљање кишнице, док ће платформа на углу с Улицом Петра Драпшина, изједначена с висином банкине, добити пешачки прелаз. Стубићи ће спречити прилаз свим возилима осим „Градској чистоћи”, интервентним службама и добављачима. Новина је и двовисински рукохват на месту постојећег и паркиралиште за бицикле с видео-надзором.

Метално степениште које повезује Поштанску улицу с Булеваром Михајла Пупина биће замењено бетонским, а постојећи контејнери подземним. Иако су раније планиране жардињере и зелене тракасте површине, оне се овог пута у документацији не помињу. Тендер за избор извођача радова отворен је до 2. августа, а радови се могу очекивати од јесени, под условом да Управа за грађевинско земљиште и инвестиције добије све дозволе, које им је Управа за урбанизам досад трипут одбијала.

Стеван Ракић, који од 1990. на тој локацији ствара нове виолине, виоле, виолончела и контрабасе и репарира старе, може се похвалити да су из његове радионице изашли и ретки примерци, као што је виолина рађена по моделу Страдивари „Бетс” из 1704. године и ренесансни инструменти прављени за наручиоца из Америке. Каже да се у Србији то умеће одавно не цени те се неретко у исти кош стављају мајстори као што је он и самоуки, односно приучени појединци, који раде на црно.

Продавница шешира и капа „Ковач” власнице Ане Филиповић постоји још од 1927. године, кад ју је отворио њен деда Стеван. Као златно доба, Ана Филиповић памти седамдесете године прошлог века, а од познатих муштерија помиње Радета Šеrbеyiju, чија фотографија краси зид локала, и Петра Божовића, истичући у шали да се изненадила кад је измерила обим од чак 61 центиметра, те примила специјалну poruybinu за „главу којој требају два аспирина”. Каже да посла највише има пред велике верске празнике, посебно у зимским месецима, или у сезони фијакеријада, кад су посебно тражени мушки полуцилиндри.

– И сада би многи носили шешире, али не могу то себи да приуште јер један зимски, водоотпорни, за који дајем гаранцију од бар 20 година, кошта више од 5.000 динара каже власница ове радње.Ана Филиповић додаје да од редовних купаца има много више младих „питача и гледача”, те да се од тог заната само преживљава, а труд се не може наплатити.

Од шегрта до мајстора



Да и посао обућара има своје чари, открио нам је Бранислав Суботин, који се тим послом бави протеклих 20 година. Њихова породична традиција зачета је тридесетих година прошлог века, кад се на шегртовање ишло одмах после основне школе. Радња у Поштанској 9, коју је његов отац преузео од мајстора код ког је учио и код ког је радио, постоји од 1953. године. Осим што поправљају обућу, по мери израђују и мушке класичне моделе, који не излазе из моде.

– Када на берберници „Код Брацике” прочитају да је отворена 1951. године и виде мене седобрадог, одмах помисле да сам ја оснивач – рекао је Зоран Берић са 48 година радног искуства. – А истина је да сам дошао 1975. из Жабља, где сам рођен. Од четворице-петорице правих новосадских  бербера, ја сам најмлађи.

Амбијент са старинским штихом одржава и данас. Иако годинама вапи за реновацијом јер се поред силних дажбина за њу не може зарадити, у њега свраћају многи, од спортиста и уметника до политичара. Шишао је и бријао Брацика и Игора Бечића, и Бориса Дворника, и Радована Влајковића, и Игора Младеновића.

– Некад је Поштанска почињала месаром „Гавриловић”, где сте могли да се нахраните, код мене добијете фризуру, поред се у посластичарници „Пеливан” засладите, затим се код кројача обучете, код златара окитите, код једног од два обућара поправите ципеле, а у биоскопу „Јадран” забавите – присећа се Берић. – Док дођете до краја ове занатске улице, ви сте комплетирани.

Наш саговорник тврди да је одавно требало да буде испуњено обећање да ће се улица прекопати ради обнове инсталација, те претворити у пешачку зону с клупама. Реалност је да се, чим падне киша, радњама не може прићи од локви, а од аутомобила, бар док не дође паук-служба, све врви.   

С. Ковач, С. Милачић