Poslastičarnica „Telep” decenijama kutak dobrih vibracija

Na mađarskom jeziku „telep” znači naselje i verovatno je zbog kasnijeg naseljavanja zadržalo taj naziv.

U početku je većinski živalj bio mađarski, a kasnije se doseljavaju Srbi i građani drugih nacionalnosti. Već 1889. godine od tadašnjeg Adamovićevog naselja razvija se Severni Telep, dok se 1902. godine razvija i Južni Telep. Tada su ta dva naselja, Daranijevo i Adamovićevo, razdvojena u dve zasebne gradske četvrti.

Grad se širio i gutao zarasle ledine i bare, koje su postale ulice i bašte s voćnjacima. Nekadašnje tlo, gde su se naselili prvi doseljenici, bilo je retuširano zaboravom i Telep se vidno razvio u poznati kraj s darovima dobre zemlje, koji je ishranjivao mnogobrojne porodice. Stanovnici Telepa ne samo da su koristili svoje proizvode za ličnu upotrebu nego su po novosadskim pijacama i prodavali cveće, voće i povrće.

Graja vesele i razdragane dečice oduvek se čula na obližnjem Dunavcu. Ona su se uglavnom brčkala, plivala i uživala u velikim unutrašnjim, crnim gumama automobila i bila osigurani praznim tikvama, vezanim za nadlakticu. Roditelji su decu pogledom pratili iz debelog hlada, jedući hranu donetu u šerpama, ili su pak roštiljali. Sve se to zalivalo pivom, rashlađenim u vodi. Da takav vid hedonizma bude potpun, obavezna je bila velika lubenica, koja se, vezana kanapom ili u necu, takođe hladila u Dunavcu.

Zveket kašika i plehanih tanjira prekidan je u trenutku kada bi se na nasipu pojavio specijalni tricikl, kojim je upravljao simpatičan momak, obučen u besprekorno belu, ispeglanu uniformu. Oglasio se trubicom i tada ništa nije moglo uticati na euforiju koja je zahvatila mališane. U tren oka su se okupila oko sladoleyije i nestrpljivo čekali da na njih dođe red. Slasne kugle, ledene i primamljive, širile su deci zenice od sreće i zadovoljstva. Nije ni čudo, jer se već tada uvažavalo mišljenje da je to jedan od najboljih sladoleda u gradu. Izgleda da i sada, u 21. veku, dosta njih tako misli. S pravom.

Bio je taj dobroćudni sladoleyija popularan i po tome što je davao sladoled i na revers, a nije bio zlopamtilo ako je neko „zaboravio” da plati dug.

Taj momak, sada gospodin u osmoj deceniji života, uvek u odelu, s neizostavnim šeširom na glavi, rado dočekuje svoje mušterije u porodičnoj poslastičarnici na Telepu, na uglu ulica Jožefa Atile i Petefi Šandora. Danas je vlasnik njegov sin Arslan, koji uspešno nastavlja tradiciju vrednih Goranaca. Nezamislivo je da je ikada bila prazna, i po ciči zimi, jer stalne mušterije dođu makar da popiju kaficu, pročitaju novine, proćaskaju s gospodinom Esadom Rašitijem, ali se i oslade nekom orijentalnom poslasticom. Jednostavno, Telepčanima i ne samo njima, ovo je kutak za širenje dobrih vibracija.

Kada malo otopli i bude sezona sladoleda, tu su obavezni redovi i prepuni stolovi onih koji za trenutak sve zaborave i koncentrišu se na zadovoljavanje svog nepca, uživajući u divnim ukusima velikih kugli sladoleda, sočnih kolača ili gustirajući hladnu bozu i limunadu.

Velika odgovornost

Vitrine poslastičarnice “Telep” krase predivne šampite, kremipte, čuvene baklave i još neke poslastice. Osim boze i limunade, preko leta se prodaju mlečni i voćni sladoledi, po koje dolaze i iz okolnih mesta, a naruybine nekada iziskuju celonoćno radno dežurstvo. To već, samo po sebi, govori o kvalitetu. Reklama nije ni potrebna. Sve se to odvija uz nadzor savesnog Esada jer, kako on kaže, velika je odgovornost koju nose, da bi sebi dozvolili neki kiks.

Otac gospodina Esada je davne 1936. godine došao u Novi Sad da u poslastičarnici „Pelivan” izuči zanat. U to vreme se, osim prijavljenih orijentalnih poslastica, u tako specijalizovanim poslastičarnicama nije smelo proizvoditi ništa drugo. U radionicama su vešti majstori učili šegrte kako se prave baklave, tulumbe, sutllijaš, halve, ratluci, urmašice i slične sočne đakonije.

Ocu se dopao Novi Sad, izučio je i naučio mnogo tajni zanata te je 1958. godine preselio svoju porodicu i otvorio malu poslastičarnicu na Telepu. Lokacija je bila dobra jer je u blizini bio bioskop, a bile su i igranke vikendom, te je uvek bilo mušterija. Kratko vreme se prodaja odvijala u kiosku, ali se ubrzo sve vratilo u pređašnje stanje. Usput je sladoled prodavan i na pomenutom nasipu, kao i na telepskim ulicama.

Tada je kretanje bilo nekako ograničeno, naravno, samo nepisanim, lokalnim propisima. Naime, znalo se i za tada za žestoke momke, koji su ljubomorno čuvali „svoje” teritorije. Granica na Telepu bila je rampa na kraju Ulice cara Dušana. Neretko su se momci iz raznih delova grada – s Detelinare, Podbare, Klise – sukobljavali iz raznih, samo njima znanih razloga.... Telepčani su važili za one kojih se trebalo čuvati!

Mali Esad se sasvim uklopio u sredinu, mada nije baš vladao jezikom, no kasnije je naučio čak i nemački, prilično dobro. Stekao je dobre drugare, s kojima se i danas druži. Sa susedima nisu nikad imali problema. Jedino su im, u skorije vreme, devedeseth godina, oštetili izloge huligani, koji su po nečijem nalogu, to činili i na ostalim objektima čiji su vlasnici nesrpske nacionalnosti.

Špricer boza – specijalni napitak

Specijalni napitak ove poslastičarnice je špricer-boza, koja je popularna kao kombinacija limunade i boze. To piće se sada ređe pravi, i u gradu malo ko još ima to u ponudi.

Šteta, jer je hranljiva i veoma zdrava, a najveći akcenat je u njenoj osvežavajućoj moći. Pogotovo je preporučljiva dojiljama, pošto inicira laktaciju.

Kako je otac poboljevao, Esad je, ne baš svojom voljom, završio srednju školu u Novom Sadu, poslastičarski smer. Razred je bio mešovit jer nije bilo dovoljno đaka za pojedina zanimanja, ali su praksu učili kod određenih majstora. On je učio u radionici „Bled” i poslastičarnici, odnosno restoranu „Zagreb”. Bio je odličan učenik i izveštio se u spravljenju baklava.

Konačno je 1972. godine preuzeo od oca radionicu i doveo celu porodicu, četiri brata i sestru, koje je sam iškolovao. Tako je Esad Rašiti rano postao veoma odgovoran, svestan kao glava porodice. Nije propuštao nijednu priliku da pokupi znanje od drugih kod kojih je radio ili pomagao, jer se u takvim zanatima tajne prenose samo s kolena na koleno i veoma su važne najmanje finese da bi dotični proizvod bio savršen. Najveće znanje je stekao u radionici „Pelivan”, gde je vlasnikov sin bio njegov najbolji drugar.

Ubrzo se pročuo po kvalitetnim orijentalnim kolačima, sladoledu i bozi, što je privlačilo nove mušterije. Naročito je, kao i danas, vodio računa o higijeni i nijednom nisu imali sanitetsku zabranu za rad.

Jedan od braće je takođe bio orijentisan na poslastičarski zanat i danas ima svoju radnju kod Betanije.

Esad je polako i pametno raspoređivao svoju dobit, ulagao u sprave i aparate. Kupio je mašine u Italiji, kao i recept za sladolede, po kojima su oni popularni. Ipak, je vremenom primenio nešto od svog vlastitog znanja i takav sladoled je bio visoko cenjen kod Novosađana.

Osnovao je svoju porodicu i najstariji sin Arslan, mada je završio Elektrotehničku školu, ipak je preuzeo posao od oca i nastavio porodičnu tradiciju.

On voli ovaj grad i oseća se kao Telepčanin, ponosan je na svoj uspeh, svoju porodicu i zanat, a rezultati toga vide se u redovima i potražnji onoga što vredne ruke svaki dan uspešno stvore da bi ljudima ulepšale makar deo života.

Olga Blanarik Šade